Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
Осим тога, треба приметити још и ово. Расуђујући о улози великих личности у историји, ми готово увек постајемо жртва неке оптичке варке, на коју ће бити корисно упозорити читаоце.
Појавивши се у улози „ваљане сабље“ која спасава друштвени ред, Наполеон је самим тим отстранио од те улоге све друге генерале, од којих би неки можда одиграли ту улогу исто онако или готово исто онако као он. Кад је друштвена потреба за енергичним војним управљачем била једном задовољена, друштвена организација препречила је свим другим војним талентима пут ка месту војног управљача. Њена снага постала је снага која је неповољна за испољавање талената те врсте. Услед тога и настаје она оптичка варка о којој говоримо. Наполеонова лична снага појављује нам се у крајње преувеличаном виду, јер ми њој приписујемо сву ону друштвену снагу која ју је истакла и потпомагала. Она нам изгледа као нешто сасвим изузетно, зато што друге снаге, сличне њој, нису прешле из могућности у стварност. И када нам кажу: а шта би било да није било Наполеона, онда се наша уобразиља заплиће, и нама изгледа да се без њега уопште неби могао извршити онај друштвени покрет на којем се заснивала његова снага и утицај.
У историји интелектуалног развитка човечанства успех једне личности неупоредиво ређе претставља препреку за успех друге личности. Али ни тамо ми нисмо слободни од поменуте оптичке варке. Када дати положај друштва ставља пред његове духовне претставнике извесне задатке, онда ти задаци привлаче на себе пажњу истакнутих умова све дотле док им не пође за руком да их реше. А чим им то пође за руком, њихова се пажња управља на други предмет. Решивши задатак Х, дати таленат А тим самим управља пажњу талента Б од тога већ решеног задатка на други задатак У. И када вас запитају, шта би било да је А умро не успевши да реши задатак Х, ми уображавамо да би се прекинула нит интелектуалног развитка друштва. Ми заборављамо да би се у случају смрти А могао латити решавања задатка Б, или Ц и Д, и да би на тај начин нит интелектуалног развитка остала цела и поред превремене смрти А.
Да би човек који има известан таленат извршио, захваљујући том таленту, велики утицај на ток догађаја, потребно је да постоје два услова. Прво, његов таленат треба да га учини прикладнијим од других за друштвене потребе дате епохе; да је Наполеон имао место војничког генија музички таленат Бетовена, он, разуме се, не би постао император. Друго, постојећи друштвени поредак не сме препречавати пут личности која има дату особину, потребну и корисну управо у то време. Тај исти Наполеон умро би као мало познат генерал или пуковник Бонапарта, да се стари режим одржао у Француској још неких седамдесет-пет година[AП]. Године 1789 Даву, Дезе, Мармон и Макдоналд били су потпоручници; Бернадот - наредник; Хош, Марсо, Лефепр, Пишегри, Хеј, Масена, Мира Султ - подофицири; Ожеро - наставник мачсвања; Лан - бојаџија; Гувион Сен-Сир - глумац, Журдан - писмоноша; Бесијер - берберин; Брин - словослагач; Жубер и Жино - студенти правног факултета; Клебер - архитекта; Мортије није ступао у војну службу све до револуције[AР].
Да је стари режим наставио да постоји све до нашег времена, никоме од нас не би сада ни на памет падало да су крајем прошлог века у Француској неки глумци, словослагачи, бербери, бојаџије, правници, писмоноше и наставници мачевања били војнички таленти у могућности[AС].
Стендал примећује да је човек који би се родио истовремено с Тицијаном, тј. 1477 г., могао да проживи 40 година с Рафаелом и Леонардом-да-Винчијем, од којих је први умро 1520, а други 1519 г., да би могао да проведе дуго година заједно с Коређом, који је умро 1534 г., и с Микеланђелом, који је живео све до 1563 г., да му не би било више од тридесет четири године када је умро Ђорђоне, да би се могао познавати с Тинторетом, Басаном, Веронезе, Ђуљом Романо и Андрејом дел-Сарто; да би, једном речју, био савременик свих великих сликара, са изузетком оних који припадају Болоњској школи, која се јавила читавих сто година доцније[AТ]. Исто се тако може рећи да би човек који би се родио исте године с Воуверманом могао лично познавати готово све велике сликаре Холандије[AЋ], а да би вршњак Шекспира живео у исто време када и читав низ сјајних драматурга[AУ].
Давно је већ примећено да се таленти јављају свуда и увек, где и када постоје друштвени услови који су повољни за њихов развитак. То значи да је сваки таленат који се испољио у стварности, тј. сваки таленат који је постао друштвена снага, - плод друштвених односа. А ако је то тако, онда је разумљиво зашто талентовани људи могу, као што смо рекли, изменити само индивидуалну физиономију, али не и општи правац догађаја; они сами, постоје само захваљујући том правцу; да није тог правца, они никад не би прешли праг који дели могућност од стварности.
Само се по себи разуме да и између талената има разлике. „Када нови корак у развитку цивилизације доводи до појаве нове врсте уметности, - с правом каже Тен, - јављају се десетине талената који изражавају друштвену мисао само упола, око једног или два генија, који је изражавају савршено[AФ]. Да су било какви механички или физиолошки узроци, који не стоје у вези с општим током социјално-политичког и духовног развитка Италије, још у детињству убили Рафаела, Микеланђела и Леонарда-да-Винчија, италијанска уметност била би мање савршена, али би општи правац њеног развитка у доба Ренесанса остао исти. Рафаел, Леонардо-да-Винчи и Микеланђело нису створили тај правац: они су само били његов најбољи израз. Истина, око генијалног човека настаје обично читава школа, при чему се његови ученици старају да усвоје чак и његове најситније методе; стога би празнина која би остала у италијанској уметности у доба Ренесанса услед ране смрти Рафаела, Микеланђела и Леонарда-да-Винчија, извршила велики утицај на многе другостепене особине у даљој историји те уметности. Али се ни та историја не би у суштини изменила, ако само не би услед неких општих узрока дошло до неке битне промене у општем току духовног развитка Италије.
Познато је, међутим, да квантитативне разлике прелазе најзад у квалитативне. То је свуда тачно; према томе, тачно је и у историји. Дата струја у уметности може остати сасвим без иоле знатнијег израза ако неповољан стицај околности однесе једног за другим неколико талентованих људи који би могли да постану њен израз. Али превремена смрт тих људи спречиће уметнички израз те струје само у том случају ако је она недовољно дубока да би могла истаћи нове таленте. А како је дубина свакога датог правца у књижевности и уметности условљена значајем тога правца за ону класу или слој чије укусе он изражава, као и друштвеном улогом те класе или слоја, - то и овде све зависи у крајњој линији од тока друштвеног развитка и од односа друштвених снага.