Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
Дакле, личне особине руководећих људи условљавају индивидуалну физиономију историских догађаја, и елеменат случајности, у смислу који смо истакли, увек игра извесну улогу у току тих догађаја, чији је правац, у крајњој линији, условљен такозваним општим узроцима, тј. у ствари развитком производних снага и узајамним односима између људи у друштвено-економском процесу производње. Случајне појаве и личне особине знаменитих људи неупоредиво су приметније од општих узрока, који су дубоко скривени. Осамнаести век мало се удубљивао у те опште узроке, објашњавајући историју свесним поступцима и „страстима“ историских личности. Филозофи тога века тврдили су да би историја могла кренути сасвим другим путевима под утицајем најнезнатнијих узрока - на пример, услед тога што би у глави неког владара распојасао неки „атом“ (мисао која је неколико пута изречена у Systeme de la Nature)[AХ].
Браниоци новог правца у историској науци почели су да доказују да историја није могла да крене друкчије него што се у ствари кретала, не гледајући ни на какве „атоме“. Настојећи да што је могуће боље истакну деловање општих узрока, они нису обраћали пажњу на значај личних особина историских личности. Код њих је излазило да се историски догађаји не би ни за длаку изменили услед тога што би се једна лица заменила другим, више или мање способним лицима[AЦ]. Али чим ми допуштамо такву претпоставку, ми нужно морамо признати да лични елеменат нема у историји управо никаквог значаја и да се у њој све своди на деловање општих закона историског кретања. Тс је била крајност која уопште није остављала места за онај део истине који је био садржан у супротном схватању. Али је управо стога супротно схватање и даље сачувало извесно право на опстанак. Сукоб тих двају погледа добио је облик антиномије, чији су први члан сачињавали општи закони а други - делатност личности. Са гледишта другог члана антиномије историја је изгледала као прост скуп случајности; са гледишта првог члана изгледало је да су деловањем општих узрока биле условљене чак и индивидуалне црте историских догађаја. Али ако су индивидуалне црте догађаја условљене утицајем општих узрока и ако не зависе од личних својстава историских личности, онда излази да су те црте условљене општим узроцима и да се не могу изменити, па ма како се измениле те личности. Теорија добија, на тај начин, фаталистички карактер.
То није измакло пажњи њених противника. Сент-Бев је историске погледе Мињеа упоређивао с историским погледима Босијеа.[AЧ] Босије је мислио да снага услед чијег се деловања врше историски догађаји, долази одозго, да су догађаји израз божанске воље. Миње је ту снагу тражио у људским страстима, које се испољавају у историским догађајима једнако неумољиво и неотклонљиво као природне силе. Али су они обојица гледали на историју као на ланац таквих појава које ни у ком случају не би могле бити друкчије; они су обојица били фаталисти; у том погледу филозоф је био близак свештенику (ле пхилосопхе се раппроцхе ду претре).
Тај прекор остајао је основан све дотле док је учење о законитости друштвених појава сводило на нулу утицај личних особина истакнутих историских личности на догађаје. И тај прекор морао је остављати утолико већи утисак, што су историчари нове школе, слично историчарима и филозофима осамнаестог века, сматрали људску природу за највишу инстанцију, из које су проистицали и којој су се потчињавали сви општи узроци историског збивања. Како је француска револуција показала да историски догађаји нису условљени једино и искључиво свесним поступцима људи, то су Миње, Гизо и други научници тога правца истицали на прво место деловање страсти, које често збацују са себе сваку контролу свести. Али ако су страсти крајњи и најопштији узрок историских догађаја, зашто онда није у праву Сент-Бев, који тврди да је француска револуција могла имати други исход, супротан ономе који нам је познат, да су се само нашле личности кадре да француском народу улију страсти супротне оним које су га узбуђивале? Миње би рекао: зато што друге страсти нису могле тада узбуђивати Французе, услед самих својстава људске природе. У извесном смислу то би била истина. Али би та истина имала јаку фаталистичку нијансу, јер би она била једнака поставци да.је историја човечанства у свим својим детаљима предодређена општим својствима људске црироде. Фатализам би ту био резултат нестајања индивидуалног у општем. Уосталом, он увек и јесте резултат таквог нестајања. Кажу: „ако су све друштвене појаве нужне, онда наша делатност не може имати никаквог значаја“. То је неправилна формулација правилне мисли. Треба рећи: ако се све чини посредством општег, онда појединачно, рачунајући ту и моје напоре, нема никаквог значаја. Такав је закључак правилан, само што се њиме људи неправилно користе. Он нема никаквог смисла у примени на модерно материјалистичко схватање историје, у коме има места и за појединачно. Али је он био основан у примени на погледе француских историчара из доба рестаурације.
Данас се људска природа не може више сматрати за крајњи и најопштији узрок историског збивања: ако је она постојана, она онда не може објаснити крајње променљив ток историје, а ако се мења, онда је очигледно да су њене промене и саме условљене историским збивањем. Данас за крајњи и најопштији узрок историског збивања човечанства треба сматрати развитак производних снага, којима су условљене поступне промене у друштвеним односима међу људима. Поред тог општег узрока делују и посебни узроци, тј. она историска ситуација у којој се врши развитак производних снага код датог народа и која је и сама, у крајњој инстанцији, створена развитком тих истих снага код других народа, тј. тим истим општим узроком.
Најзад, утицај посебних узрока допуњава се деловањем појединачних узрока, тј. личних особина јавних радника и других „случајности“, услед којих догађаји најзад добијају своју индивидуалну физиономију. Појединачни узроци не могу произвести корените промене у деловању општих и посебних узрока, којима су, поред тога, условљени правац и границе појединачних узрока. Али је ипак несумњиво да би историја имала другу физиономију кад би појединачни узроци који су на њу утицали, били замењени другим узроцима истога реда. Моно и Лампрехт још увек стоје на гледишту људске природе. Лампрехт је категорички и у више махова изјавио да, по његовом мишљењу, социјална психика сачињава коренити узрок историских појава. То је велика погрешка, и услед те погрешке жеља за тим да се узима у обзир читава целокупност друштвеног живота - жеља која је
Сама по себи похвална - може довести само до бесадржајног, премда надувеног еклектицизма, или - код најдоследнијих - до расуђивања а ла Каблиц о релативном значају ума и осећања.
Али вратимо се нашем предмету. Велики човек није велик зато што његове личне особине придају великим историским догађајима индивидуалну физиономију, већ зато што он има особине које га чине најспособнијим за служење великим друштвеним потребама свога времена, насталим под утицајем општих и посебних узрока. У своме познатом делу о херојима Карлајл[AЏ] назива велике људе почетницима (Beginners). То је веома успео назив. Велики човек је управо почетник, јер види даље од других и жели јаче од других. Он решава научне задатке које ставља на дневни ред претходни ток интелектуалног развитка друштва; он указује на нове друштвене потребе, створене претходним развитком друштвених односа; он узима на себе иницијативу задовољавања тих потреба. Он је херој. Херој не у том смислу што тобож може да заустави или измени природни ток ствари, већ у том смислу што је његова делатност свестан и слободан израз тога нужног и несвесног тока. У томе је сав његов значај, у томе је сва његова снага. Али је то колосалан значај и страшна снага.
Бизмарк је рекао да ми не можемо правити историју, већ да морамо чекати док се она направи. Али ко прави историју? Њу прави друштвени човек, који је њен једини „фактор“. Друштвени човек сам ствара своје, тј. друштвене, односе. Али ако их ствара у дато време управо такве, а не друге односе, онда се то, разуме се, не дешава без узрока; то је условљено стањем његових производних снага. Никакав велики човек не може наметнути друштву такве односе који више не одговарају стању тих снага, или који још не одговарају том стању. У том смислу он доиста не може правити историју, и у том случају он би узалудно померао напред свој часовник: он не би убрзао ток времена, нити би га вратио назад. Ту је Лампрехт потпуно у праву: чак и када се налазио на врхунцу своје моћи, Бизмарк не би могао да Немачку врати натуралној привреди.
Друштвени односи имају своју логику: догод се људи налазе у датим међусобним односима, они ће неизоставно осећати, мислити и поступати управо тако, а не друкчије. Против те логике јавни радник би се такође узалудно борио: природни ток ствари (тј. иста та логика друштвених односа) претворио би све његове напаре у ништа. Али ако ја знам у ком се правцу мењају друштвени односи услед датих промена у друштвено-економском процесу производње, ја онда знам и то у ком ће се правцу изменити и социјална психика; према томе, ја сам у могућности да утичем на њу. Утицати на социјалну психику - значи утицати на историске догађаје. Дакле, у извесном смислу ја ипак могу правити историју, и ја немам потребе да чекам док се она „направи“.
Моно сматра да су догађаји и личности који су у историји доиста важни, важни само као знаци и симболи развитка установа и економских услова. То је правилна, премда веома нетачно изражена мисао, али управо зато што је та мисао правилна, неосновано је супротстављати делатност великих људи , “спором развитку“ поменутих услова и установа. Више или мање споро мењање „економских услова“ периодично доводи до потребе да друштво више или мање брзо преиначи своје установе. Такво преиначење никад не долази „само од себе“; оно увек захтева интервенцију људи, пред којима се, на тај начин, појављују велики друштвени задаци. Великим делатницима управо се и називају они који више од других доприносе њиховом решавању. А решити задатак не значи бити само „симбол“ и „знак“ тога да је тај задатак решен.
Нама изгледа да је Моно извео своје супротстављање углавном стога што се занео пријатном речцом: “спори“. Ту речцу воле веома многи савремени- еволуционисти. Психолошки, та је наклоност разумљива: она се нужно рађа у добронамерној средини умерености и акуратности... Али логички - она не може издржати критику, као што је то показао Хегел.
И широко поље рада није отворено само за почетнике, нити само за „велике“ људе. Оно је отворено за све који имају очи, да би видели, уши, да би чули, и срце, да би волели своје ближње. Појам велики јесте релативан појам. У моралном смислу велик је сваки онај ко, по јеванђељским речима, „полаже душу своју за ближње своје“.