Vladimir Ilič Lenjin
Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma
Potrebno je zaustaviti se još na jednoj vrlo važnoj strani imperijalizma, koja je većim delom nedovoljno ocenjena u većini rasprava o toj temi. Jedan od nedostataka marksiste Hilferdinga jeste u tome, što je učinio korak natrag u uporedjenju sa nemarksistom Hopsonom. Radi se o parazitizmu koji je svojstven kapitalizmu.
Monopol je, kako smo videli, najdublja ekonomska osnova imperijalizma. To je monopol kapitalistički, tj. monopol koji je izrastao iz kapitalizma i koji se nalazi u opštoj situaciji kapitalizma, robne privrede, konkurencije, u stalnom i bezizlaznom protivrečju s tom opštom situacijom. Ali, utoliko više, kao i svaki monopol, on neizbežno radja tendenciju zastoja i truljenja. Ukoliko dolazi, makar i povremeno, do monopolskih cena, utoliko, do izvesne mere, nestaju oni uzroci koji potstiču tehnički, pa onda i svaki drugi napredak, kretanje napred; utoliko, dalje, nastaje ekonomska mogućnost da se veštački spreči tehnički napredak. Primer: u Americi je neki Ovens izmislio mašinu za proizvodnju flaša, koja bi dovela do revolucije u proizvodnji flaša. Nemački kartel fabrikanata flaša kupuje Ovensove patente, meće ih u fijoku i sprečava njihovu primenu. Naravno, dok je kapitalizma, monopol nikada ne može potpuno i na vrlo dugo vreme, otstraniti konkurenciju sa svetskog tržišta (u tome je, medju ostalim, i jedan od uzroka besmislenosti teorije ultra-imperijalizma). Naravno, da mogućnost snižavanja troškova proizvodnje i povećanje profita uvodjenja, pomoću tehničkih usavršavanja, deluje u korist promena. Ali, tendencija k zastoju i truljenju, svojstvena monopolu, deluje i dalje i preovladjuje u pojedinim industriskim granama, u pojedinim zemljama, u pojedinim razmacima vremena.
U istom smislu deluje monopol posedovanja naročito prostranih, bogatih ili zgodno smeštenih kolonija.
Dalje. Imperijalizam je ogromna akumulacija novčanog kapitala u nekoliko država, akumulacija, za koju smo videli da dostiže sumu od 100-150 milijardi franaka vrednosnih papira. Otuda neobičan porast klase ili, tačnije, sloja renterijera, tj. osoba koje žive od "rezanja kupona" – osoba koje su potpuno odvojene od sudelovanja u kakvom bilo preduzeću, osoba čija je profesija besposličenje. Izvoz kapitala, jedna od najbitnijih ekonomskih osnova imperijalizma, još više pojačava tu potpunu odvojenost sloja renterijera od proizvodnje, udara pečat parazitizma celoj zemlji, koja živi od eksploatacije rada nekoliko prekomorskih zemalja i kolonija.
"Godine 1893, - piše Hopson, - britanski kapital uložen u inostranstvo iznosio je oko 15% celog bogatstva Sjedinjene Kraljevine".(91) Napomenimo da se taj kapital 1915 god. povećao približno 2½ puta. "Agresivni imperijalizam, - čitamo dalje kod Hopsona, - koji tako skupo stoji poreske platiše i koji ima tako malo značaja za industrijalce i trgovca,… izvor je velikih profita za kapitalistu, koji traži gde će uložiti svoj kapital"… (engleski se taj pojam izražava jednom reči: "investor" – "ulagač", renterijer)… "Sav godišnji prihod koji Velika Britanija dobija od svoje spoljne i kolonijalne trgovine, uvoza i izvoza, procenjen je od statističara Hifena na 18 miliona funti sterlinga (oko 170 miliona rubalja) za 1899 godinu, računajući 2½ na ceo promet od 800 miliona funti sterlinga". Ma koliko da je velika ta svota, njom se ne može objasniti agresivni imperijalizam Velike Britanije. Njega objašnjava svota od 90-100 miliona funti sterlinga, koja pretstavlja prihod od "uloženog" kapitala, prihod sloja renterijera.
Prihod renterijera je pet puta veći od prihoda spoljne trgovine u "najtrgovačkijoj" zemlji sveta! Eto, u tome je suština imperijalizma i imperijalistiškog parazitizma.
Stoga se pojam "država-renterijer" (Renterstaat) ili država-lihvar uopšte upotrebljava u ekonomskoj literaturi o imperijalizmu. Svet se podelio na šačicu država-lihvara i ogromnu većinu država-dužnika. "Kod ulaganja kapitala u inostranstvo, - piše Šulce-Gevernic, - na prvo mesto dolaze kapitali koji se ulažu u zemlje, zavisne ili savezne: Engleska daje zajam Egiptu, Japanu, Kini, Južnoj Americi. Njena ratna mornarica u slučaju krajnje potrebe igra ulogu sudskog izvršioca. Politička snaga Engleske čuva je od pobune dužnika".(92) Sartorius fon Valtershauzen u svome delu "Narodno-gospodarski sistem ulaganja kapitala u inostranstvo" kao uzor "države-renterijera" ističe Holandiju i pokazuje da to sada postaju Engleska i Francuska.(93) Šilder smatra da su pet industriskih država: Engleska, Francuska, Nemačka, Belgija i Švajcarska, "izričito države-poverioci". Holandiju ne ubraja ovamo samo zato, jer ona ima "slabu industriju"(94) Sjedinjene Države su poverilac samo s obzirom na Ameriku.
"Engleska, - piše Šulce-Gevernic, - postepeno prerasta iz industriske države u državu-poverioca. Bez obzira na apsolutno povećanje industriske proizvodnje i industriskog izvoza, dohoci kod kamata i dividenda, od emisija, komisija i špekulacija, zadobijaju sve veće relativno značenje za svu narodnu privredu. Ja mislim da je upravo ta činjenica ekonomska osnova imperijalističkog poleta. Poverilac je čvršće vezan s dužnikom nego prodavac s kupcem".(92) U pogledu Nemačke pisao je izdavač časopisa "Banka" A. Lanzburg godine 1911 u članku "Nemačka – država-renterijer": "U Nemačkoj se rado potsmevaju sklonosti pretvaranja u renterijera, koja se opaža u Francuskoj. Ali kod toga zaboravljaju da, ukoliko se stvar tiče buržoazije, nemačke prilike postaju sve sličnije francuskim"(95)
Država-renterijer je država parazitskog, trulećeg kapitalizma, i ta okolnost mora se odražavati, kako na svim socijalno-političkim prilikama datih zemalja uopšte, tako i napose na dvema osnovnim strujama u radničkom pokretu. Da bismo to prikazali što očiglednije, dajemo reč Hopsonu, koji je kao svedok "najpouzdaniji", jer mu se ne može prigovoriti da je pristrasan zbog "marksističkog pravoverja", a s druge strane, on – kao Englez – dobro zna kako stoje stvari u zemlji, najbogatijoj kolonijama i finansiskim kapitalom i imperijalističkim iskustvom.
Pod živim utiscima englesko-burskog rata, opisujući veze imperijalizma s interesima "finansijera", porast njihovih prihoda od narudžbina, nabavki i dr., Hopson veli: "kapitalisti su oni koji daju pravac toj izrazito parazitskoj politici; ali isti motivi vrše uticaj i na specijalne redove radnika. U mnogim gradovima najvažnije industriske grane zavisne su od vladinih narudžbina; od te činjenice u velikoj meri zavisi imperijalizam središta metalurgiske i brodogradilišne industrije". Po mišljenju pisca, dvojake su okolnosti slabile snagu starih imperija: 1) "ekonomski parazitizam" i 2) sastav vojske od zavisnih naroda. "Prvo je običaj ekonomskog parazitizma, zbog koga gospodujuća država iskorišćava svoje provincije, kolonije i zavisne zemlje za bogaćenje svoje vladajuće klase i za podmićivanje svojih nižih klasa, da bi bile mirne". Da bi takvo podmićivanje bilo ekonomski mogućno, pa ma u kakvom se obliku vršilo, potreban je – dodajmo mi – monopolistički visok profit.
Što se tiče druge okolnosti, Hopson piše: "Jedan od najčudnijih simptoma slepoće imperijalizma je ona bezbrižnost kojom su Velika Britanija, Francuska i druge imperijalističke nacije pošle tim putem. Velika Britanija je otišla najdalje. Većinu bitaka, kojima smo osvojili našu indisku imperiju, izvojevale su naše vojske sastavljene od urodjenika; u Indiji, a u poslednje doba i u Egiptu, velike stajaće vojske nalaze se pod komandom Britanaca, skoro sve ratove kojima je pokorena Afrika, osim njenog južnog dela, vodili su za nas urodjenici".
Perspektiva podele Kine dovodi Hopsona do ove ekonomske ocene: "Veći deo zapadne Evrope mogao bi tada primiti onakav izgled i karakter, kakav sada imaju njeni delovi: jug Engleske, Rivijera, mesta Italije i Švajcarske koja najviše posećuju turisti i u kojima stanuju bogataši, naime: mala hrpica bogatih aristokrata, koji dobijaju dividende i penzije s Dalekog Istoka i nešto veća grupa profesionalnih nameštenika i trgovaca i veća grupa domaćih slugu i radnika, zaposlenih u prevoznoj industriji i u industriji koja se bavi konačnom izradom fabrikata. Nestalo bi glavnih industriskih grana, a masovni produkti za ishranu, masovni polufabrikati, dolazili bi kao danak iz Azije i Afrike". "Eto kakve nam mogućnosti otkriva širi savez zapadnih sila, evropska federacija velikih sila: ona ne samo da ne bi unapredjivala delo svetske civilizacije, nego bi mogla značiti ogromnu opasnost zapadnog parazitizma: izdvojiti grupu najrazvijenijih evropskih industriskih nacija, kod kojih gornje klase dobijaju ogroman danak iz Azije i Afrike i pomoću tog danka drže velike pripitomljene mase nameštenika i slugu, koji se više ne bave proizvodnjom masovnih poljoprivrednih i industriskih produkata, nego ličnim posluživanjem ili drugostepenim industriskim poslovima pod kontrolom nove finansiske aristokratije. Oni koji su spremni da odmahnu rukom na takvu teoriju" (trebalo bi reći: perspektivu) "kao na nešto što ne zaslužuje da se o njemu misli, neka se zamisle o socijalnim i ekonomskim prilikama onih okruga današnje južne Engleske, koji su već dovedeni u takav položaj. Neka promisle kako bi se taj sistem mogao proširiti, kad bi Kina bila podvrgnuta ekonomskoj kontroli takvih grupa finansijera, "ulagača kapitala", njihovih političkih i trgovačko-industriskih nameštenika, koji bi cedili profit iz najvećeg potencijalnog izvora, koji je ikad bio poznat na svetu, sa svrhom da se ti profiti troše u Evropi. Razume se da je položaj vrlo komplikovan, da se igra svetskih sila vrlo teško može uzeti u račun tako, da bi se učinilo vrlo verovatnim ovo ili bilo koje tumačenje budućnosti samo u jednom pravcu. Ali oni uticaji, koji upravljaju imperijalizmom zapadne Evrope u današnje vreme, kreću se u tom smeru i, ako ne naidju na protivdelovanje, ako ne budu odvučeni na drugu stranu, oni rade u smeru upravo takvog završetka procesa".(96)
Pisac ima potpuno pravo: ako snage imperijalizma ne bi naišle na protivdelovanje, one bi dovele upravo do toga. Tim je pravilno ocenio značenje "Sjedinjenih država Evrope" u savremenim, imperijalističkim prilikama. Trebalo bi samo dodati, da i u samom radničkom pokretu oportunisti, koji su sada privremeno pobedili u većini zemalja, "rade" sistematski i neumorno upravo u tome smeru. Imperijalizam, koji znači podelu sveta i eksploataciju ne samo Kine, koji znači monopolski-visoke profite za šačicu najbogatijih zemalja, daje ekonomsku mogućnost potkupljivanja gornjih slojeva proletarijata i time hrani, formira, učvršćuje oportunizam. Samo ne treba zaboraviti one snage koje deluju protiv imperijalizma uopštem a oportunizma napose, koje, naravno, ne može videti socijal-liberal Hopson.
Nemački oportunista Gerhard Hildebrand, koji je u svoje vreme bio isključen iz partije zbog odbrane imperijalizma, a sada bi mogao biti vodja takozvane "socijal-demokratske" partije Nemačke, dobro dopunjava Hopsona, propovedajući "Sjedinjene države zapadne Evrope" (bez Rusije) u svrhu "zajedničkih" akcija. … Protiv afričkih Crnaca, protiv "velikog islamskog pokreta" za održavanje "jake vojske i mornarice", protiv "japansko-kineske koalicije"(97) i dr.
Opis "britanskog imperijalizma" kod Šulce-Gevernica pokazuje nam iste crte parazitizma. Nacionalni prihod Engleske približno se podvostručio od 1865 do 1898 g., a dohodak "iz inostranstva" za to vreme povećao se devet puta. Ako je "zasluga" imperijalizma "odgajivanje Crnaca za rad" (bez prisiljavanja se ne može…), onda se "opasnost" imperijalizma sastoji u tome, da će "Evropa sav fizički rad – u početku poljoprivredni i rudarski, a zatim i grublji industriski, - svaliti na ledja "tamnokožaca", a sama će se smiriti u ulozi renterijera, pripremajući možda time ekonomsku, pa onda i političku emancipaciju crvenokožnih i tamnokožnih rasa".
U Engleskoj se sve veći deo zemljišta oduzima poljoprivredi i upotrebljava za sport, za zabavu bogataša. Za Škotsku – najaristoratskije mesto za lov i drugi sport – kažu da "živi od svoje prošlosti i od misterije Karnedži-a" (američkog milijardera). Samo na trke i lov na lisice Engleska troši svake godine 14 miliona funti sterlinga (oko 130 miliona rubalja). Broj renterijera u Engleskoj iznosi oko 1 milion. Procenat produktivnog stanovništva se smanjuje.
| Stanovništvo Engleske (mil.) | Broj radnika glavnih industriskih grana | % stanovništva | |
| 1851 | 17,9 | 4,1 | 23% |
| 1901 | 32,5 | 4,9 | 15% |
A govoreći o engleskoj radničkoj klasi buržoaski istraživač "britanskog imperijalizma na početku XX veka" primoran je da sistematski pravi razliku izmedju "gornjeg sloja" radnika i "pravog proleterskog nižeg sloja". Gornji sloj daje masu članova kooperativa i sindikalnih saveza, sportskih društava i mnogobrojnih verskih sekta. Prema njegovom nivou prilagodjeno je izborno pravo, koje je u Engleskoj "još uvek dosta ograničeno, da bi se mogao isključiti pravi-proleterski niži sloj"!! Da bi se ulepšao položaj engleske radničke klase, obično se govori o tom gornjem sloju, koji sačinjava manjinu proletarijata, napr., "pitanje nezaposlenosti je prvenstveno pitanje koje se tiče Londona i proleterskog nižeg sloja, o kome političari malo vode računa"…(97) Trebalo je reći: o kome buržoaski politikanti i "socijalistički" oportunisti malo vode računa.
Medju osobine imperijalizma, koje su u vezi s opisanim krugom pojava, spada smanjenje emigracije iz imperijalističkih zemalja i povećanje emigracije (pridolaska radnika i useljavanja) u te zemlje iz zaostalih zemalja, s nižom nadnicom. Emigracija iz Engleske, kako navodi Hopson, opada od godine 1884; te je godine iznosila 242 hiljade, a 169 hiljada godine 1900. Emigracija iz Nemačke dostigla je maksimum u deceniju 1881-1900: 1453 hiljade, i onda je u dva sledeća decenija pala na 544 i na 341 hiljadu. Zato je rastao broj radnika koji su dolazili u Nemačku iz Austrije, Italije, Rusije i dr. Po popisu od 1907 g. u Nemačkoj je bilo 1.342.294 stranca, od toga industriskih radnika – 440.800, poljoprivrednih 257.329(98) U Francuskoj, u rudarskoj industriji, radnici su "znatnim delom" inostranci: Poljaci, Italijani, Španci.(99) U Sjedinjenim Državama najgore plaćena mesta imaju emigranti iz južne i istočne Evrope, a američki radnici daju najveći procenat onih koji se uzdižu do nadglednika i koji dobijaju najbolje plaćen posao.(100) Imperijalizam ima tendenciju da i medju radnicima izdvoji privilegovane razrede i da ih otcepi od širokih masa proletarijata.
Treba istaći da se u Engleskoj pojavila, kudikamo ranije od kraja XIX i početka XX veka, tendencija imperijalizma da pocepa radnike i da pojača medju njima oportunizam, da izaziva privremeno truljenje radničkog pokreta. U Engleskoj su, naime, od polovine XIX veka postojale dve odlike imperijalizma: ogromni kapitalni posedi i monopolistički položaj na svetskom tržištu. Marks i Engels su u toku niza decenija sistematski pratili tu vezu oportunizma u radničkom pokretu s imperijalističkim osobinama engleskom kapitalizma. Engles je, napr., pisao Marksu 7 oktobra 1858 g.: "Engleski proletarijat stvarno se sve više i više buržoazira, tako da ova najburžoaskija od svih nacija, izgleda da na kraju krajeva hoće da dovede do toga, da naporedo sa buržoazijom ima i buržoasku aristokratiju i buržoaski proletarijat. Razume se, kod nacije koja eksploatiše ceo svet, to je u izvesnoj meri opravdano". Skoro četvrt veka kasnije, u pismu od 11 avgusta 1881 g., on govori o "najgorim engleskim tred-unionima koji dopuštaju da ih vode ljudi koji su se prodali buržoaziji ili bar koje ona plaća". A u pismu Kauckom, od 12 septembra 1882 g., Engels je pisao: "Pitate me šta misle engleski radnici o kolonijalnoj politici? Ono isto što misle o politici uopšte. Ovde nema radničke partije, ima samo konzervativnih i liberalnih radikala, a radnici se zajedno s njima koriste mirne duše kolonijalnim monopolom Engleske i njenim monopolom na svetskom tržištu".(101) (Isto je Engels štampao u predgovoru 2-om izdanju "Položaja radničke klase u Engleskoj", 1892 g.)
Ovde su jasno pokazani uzroci i posledice. Uzroci: 1) eksploatacija celog sveta od strane te zemlje; 2) njen monopolski položaj na svetskom tržištu; 3) kolonijalni monopol. Posledice: 1) deo engleskog proletarijata se buržoazirao; 2) jedan njegov deo dopušta da njim upravljaju ljudi koji su se prodali buržoaziji ili bar koje one plaća. Imperijalizam početka XX veka završio je podelu sveta medju šačicu država, od kojih sada svaka eksploatiše (u smislu izvlačenja ekstraprofita) nešto manji deo "celog sveta" nego Engleska godine 1858; svaka se nalazi u monopolističkom položaju na svetskom tržištu, zahvaljujući trustovima, kartelima, finansiskom kapitalu, odnosima poverilaca prema dužniku; svaka ima do izvesne mere kolonijalni monopol (videli smo da je od 75 miliona kv. km. svih kolonija sveta, 65 miliona, tj. 86% koncentrisano u rukama šest velikih sila; 61 milion, tj. 81% u rukama tri velike sile.
Ono čim se sadašnji položaj odlikuje, to su ekonomske i političke prilike, koje su morale pojačati nepomirljivost oportunizma s opštim bitnim interesima radničkog pokreta; imperijalizam je iz zametka izrastao u gospodareći sistem; kapitalistički monopoli zauzeli su prvo mesto u narodnoj privredi i politici; podela sveta dovedena je do kraja; a, s druge strane, umesto neograničenog monopola Engleske vidimo medju malim brojem imperijalističkih sila borbu za sudelovanje u monopolu, borbu koja karakteriše čitav početak XX veka. Oportunizam ne može sada potpuno pobediti u radničkom pokretu jedne zemlje na dugi niz decenija, kao što je pobedio oportunizam u Engleskoj, u drugoj polovini XIX veka, ali on je konačno sazreo, prezreo i sagnjio u nizu zemalja, i kao socijal-šovinizam stopio se s buržoaskom politikom.(102)