Napisano: decembar 1939.
Izvor:
Prvi put izdato:
Online verzija: Pobunjeni um 1999-2002 / Marksistička internet arhiva (marxists.org) 2002
Transkripcija/HTML: Pobunjeni um
Dijalektika nije ni fikcija ni misticizam, već nauka o oblicima našeg mišljenja koje nije ograničeno dnevnim životnim problemima, već pokušava da dođe do razumevanja komplikovanijih i izvedenih procesa. Dijalektika i formalna logika se nalaze u odnosu sličnom onom između više i niže matematike.
Pokušaću ovde da skiciram suštinu problema u vrlo konkretnom obliku. Aristotelovska logika običnog silogizma počinje od stava da je 'A' jednako 'A'. Ovaj postulat je prihvaćen kao aksiom za mnoštvo praktičnih ljudskih delovanja i jednostavnih generalizacija. Ali u stvarnosti 'A' nije jednako 'A'. Ovo je lako dokazati ako stavimo ova dva slova pod lupu - prilično se razlikuju jedno od drugog. Ali, neko može primetiti, nije u pitanju veličina ili oblik slova, pošto su ona samo simboli za jednake kvantitete, na primer, funtu šećera. Prigovor je promašio poentu; u stvarnosti funta šećera nikada nije jednaka funti šećera - preciznija vaga uvek pokazuje razliku. Ali, opet neko može prigovoriti: ali funta šećera je jednaka sama sebi. Ni to nije tačno - sva tela se menjaju neprekidno u veličini, težini, boji, itd. Nikada nisu jednaka sama sebi. Sofist bi odgovorio da je funta šećera jednaka sebi 'u bilo kom datom momentu'.
Osim što ima vrlo sumnjivu praktičnu vrednost, ovaj 'aksiom' ne može izdržati ni teorijsku kritiku. Kako bi smo u stvari trebali da poimamo reč 'momenat'? Ako je to infinitezimalni interval vremena, onda je funta šećera tokom tog 'momenta' izložena neizbežnim promenama. Ili je 'momenat' čisto matematička apstrakcija, to jest, nula vremena? Ali, sve postoji u vremenu; i samo postojanje je neprekidan proces transformacije; vreme je shodno tome osnovni element postojanja. Stoga aksiom 'A' jednako 'A' označava da je stvar jednaka sama sebi ako se ne menja, to jest, ako ne postoji.
Na prvi pogled može izgledati da su ove 'suptilnosti' beskorisne. U stvarnosti su od presudnog značaja. Aksiom da je 'A' jednako 'A' javlja se se jedne strane kao polazna tačka svog našeg znanja, a sa druge kao izvor svih grešaka u našem znanju. Koristiti aksiom 'A' jednako 'A' bez greške je moguće samo u okviru određenih granica. Kada su kvantitativne promene u 'A' zanemarljive za zadatak pred nama, onda možemo pretpostaviti da je 'A' jednako 'A'. Ovo je, na primer, način na koji kupac i prodavac tretiraju funtu šećera. Slično treitramo i temperaturu Sunca. Do nedavno smo smatrali da isto važi i za kupovnu moć dolara. Ali kvantitativne promene preko određenih granica prerastaju u kvalitativne. Funta šećera izložena delovanju vode ili kerozina prestaje da bude funta šećera. Dolar u zagrljaju predsednika prestaje da bude dolar. Odrediti pravi trenutak kritične tačke gde kvantitet prerasta u kvalitet je jedan od najvažnijih i najtežih zadataka u svim sferama znanja, uključujući i sociologiju.
Svaki radnik zna da je nemoguće napraviti dva potpuno jednaka objekta. U topljenju žutog bakra u ležajeve određeno odstupanje je dozvoljeno za ležajeve koje ne bi, kako bilo, smelo ići preko određenih granica (ovo se naziva tolerancijom). Posmatrajući norme tolerancije, ležajevi se tretiraju kao jednaki. ( 'A' jednako 'A'). Kada se tolerancija premaši, kvantitet prerasta u kvalitet; drugi rečima, ležajevi postaju inferiorni ili potpuno bezvredni.
Naše naučno razmišljanje je samo deo naše opšte prakse uključujući i tehnike. Za koncepcije takođe postoji 'tolerancija' koju određuje ne samo formalna logika iz aksioma 'A' jednako 'A', već i dijalektička logika iz aksioma da se sve stalno menja. 'Zdrav razum' se odlikuje činjenicom da sistematično prevazilazi dijalektičku 'toleranciju'.
Vulgarna misao [u smislu misli ne vične dijalektici - prim D.D.] operiše sa idejama kao što su kapitalizam, moral, sloboda, radnička država, itd. kao fiksnim apstrakcijama, pretpostavljajući da je kapitalizam jednak kapitalizmu, moral jednak moralu, itd. Dijalektičko mišljenje analizira sve stvari i fenomene u njihovoj konstantnoj promeni, utvrđujući materijalne uslove ovih promena i kritičnu tačku posle koje 'A' prestaje da bude jednako 'A', a radnička država prestaje da bude radnička država.
Fundamentalni nedostatak vulgarne misli leži u činjenici da ona želi da se zadovolji nepokretnim otiscima stvarnosti koja se nalazi u večnom kretanju. Dijalektičko mišljenje daje idejama, sredstvima bližih aproksimacija, ispravki, konkretizacija, bogatstvo sadržaja i fleksibilnost; i čak bih rekao 'sočnost' koja ih do određenog stepena dovodi bliže živom fenomenu. Ne kapitalizam uopšte, već dati kapitalizam u datoj fazi razvoja. Ne radnička država uopšte, već data radnička država u zaostaloj zemlji u imperijalističkom okruženju, itd.
Dijalektičko mišljenje je u istom odnosu prema vulgarnom, kao i film prema fotografiji. Film ne isključuje fotografiju već kombinuje serije njih u skladu sa zakonima kretanja. Dijalektika ne negira silogizam, ali nas uči da kombinujemo silogizme na takav način da približimo naše razumevanje večno promenljivoj stvarnosti. Hegel u njegovoj Logici uspostavlja seriju zakona: promenu kvantiteta u kvalitet, razvoj kroz kontradikcije, konflikt sadržaja i forme, prekid kontinuiteta, promenu mogućnosti u neizbežnost, itd., koje su važne za teorijsku misao koliko i običan silogizam za jednostavne zadatke.
Hegel je pisao pre Darvina i pre Marksa. Zahvaljujući snažnom impulsu koji je misli dala Francuska revolucija, Hegel je anticipirao opšte kretanje nauke. Ali zato što je bila samo anticipacija, iako od strane genija, dobila je kod Hegela idealistički karakter. Hegel je operisao ideološkim senkama kao konačnom stvarnošću. Marks je pokazao da je kretanje ovih ideoloških senki odražavalo ništa drugo do kretanje materijalnih tela.
Mi nazivamo našu dijalektiku materijalističkom, pošto njeni koreni nisu ni na nebu ni u dubinama naše "slobodne volje", već u objektivnoj realnosti, u prirodi. Svest je izrasla iz nesvesnog, psihologija iz fiziologije, organski svet iz neorganskog, solarni sistem iz nebuloza. Na svim prečkama ovih lestvica razvoja, kvantitativne promene su bile transformisane u kvalitativne. Naša misao, uključujući dijalektičku misao, samo je jedan od oblika izražavanja promene materije. Nema mesta u ovom sistemu ni za Boga ni za Đavola, niti besmrtne duše, niti večne norme zakona i morala. Dijalektičko mišljnje, izrazlo iz dijalektike prirode, poseduje shodno tome potpuno materijalistički karakter.
Darvinizam, koji je objasnio evoluciju vrsta kroz prerastanje kvantitativnih transformacija u kvalitativne, bio je najveći trijumf dijalektike na celom polju organske materije. Još jedan veliki trijumf je bilo otkriće tabele atomskih težina hemijskih elemenata i posle transformacija jednog elementa u drugi.
Sa ovim transformacijama (vrste, elementi, itd.) usko je vezano pitanje klasifikacije, jednako bitno u prirodnim kao i u društvenim naukama. Linoov sistem (18. vek), koristeći kao svoju polaznu tačku nepromenljivost vrsta, bio je ograničen na opisivanje i klasifikaciju biljaka u skladu sa njihovim spoljašjnim karakterisitikama. Infantilni period botanike je analogan infantilnom periodu logike, pošto se oblici naše misli razvijaju kao i sve što živi. Jedino odlučno odbacivanje ideje fiksnih vrsta, samo izučavanje istorije evolucije biljaka i njihove anatomije je stvorilo osnovu za stvarnu naučnu klasifikaciju.
Marks koji je za razliku od Darvina bio svesni dijalektičar, otkrio je osnovu naučne klasifikacije ljudskih društava u razvoju proizvodnih snaga i strukture odnosa vlasništva koji čine anatomiju društva. Marksizam je zamenio vulgarnu deskriptivu klasifikaciju društava i država, koja čak i danas cveta na univerzitetima, materijalisitčkom dijalektičkom klasifikacijom. Jedino koristeći Marksov metod moguće je ispravno odrediti i ideju radničke države i momenat njenog pada.
Sve ovo, kao što vidimo, ne sadrži ništa 'metafizičko' i 'sholastičko', kao što tašto neznanje tvrdi. Dijalektička logika izražava zakone kretanja u savremenoj naučnoj misli. Borba protiv materijalističke dijalektike naprotiv izražava daleku prošlost, konzervativizam sitne buržoazije, samozavaravanje univerzitetskih rutinista... i tračak nade u zagrobni život.
Definicija SSSR-a koju je dao drug Barnam, da 'nije radnička i nije buržoaska država', je potpuno negativan, izvučen oz lanca istorijskog razvoja, ostavljen da visi u vazduhu, stav jednog delića sociologije i predstavlja prosto teorijsku kapitulaciju pragmatizma pred kontradiktornim istorijskim fenomenom.
Da je Barnam dijalektički materijalista, on bi postavio sledeća tri pitanja:
(1) Koje je istorijsko poreklo SSSR-a?
(2) Kakve je promene doživela ova država tokom svog postojanja? (3) Da li su
ove promene iz kvantitativne faze prešle u kvalitativnu? To jest, da li su stvorile
istorijski nužnu dominaciju od strane nove ekspolatatorske klase? Odgovaranje
na ova pitanja bi primoralo Barnama da izvuče jedini mogući zaključak da je
SSSR još uvek degenerisana radnička država.
Dijalektika nije magični ključ za sva pitanja. Ona ne zamenjuje konkretnu naučnu analizu. Ali ona usmerava analizu na ispravan put, obezbeđujući je od sterilnih lutanja u pustinji subjektivizma i sholasticizma.
Bruno R. stavlja i Sovjetski i fašističke režime pod kategoriju 'birokratskog kolektivizma', jer su SSSR-om, Italijom i Nemačkom vladale birokratije; i tamo i ovde principi planiranja; u jednom slučaju privatno vlasništvo likvidirano, u drugom ograničeno, itd. Stoga na osnovu relativne sličnosti pojedinih spoljašnjih karakteristika različitog porekla sa različitom specifičnom težinom, različitog klasnog značaja, fundamentalan indentitet društvenih uređenja je konstruisan, potpuno u duhu buržoaskih profesora koji konstruišu, kategorije 'kontrolisane ekonomije', 'centralizovane države', ne uzimajući u obzir klasnu prirodu jedne i druge, Bruno R i njegovi sledbenici, ili polu-sledbenici kao Barnam, u najboljem slučaju ostaju u sferi socijalne klasifikacije na nivou Linoa u čiju korist se ipak može reći da je živeo pre Hegela, Darvina i Marksa.
Još gori i opasniji, možda, su oni eklektici koji tvrde da klasni karakter Sovjetske države 'nije bitan', i da je usmeravanje naše politike određeno 'karakterom rata'. Kao da je rat nezavisna super-socijalna supstanca; kao da karakter rata nije određen karakterom vladajuće klase, to jest, istim društvenim faktorom koji određuje karakter države. Zapanjujuće je kako lako neki drugovi zaboravljaju azbuku marksizma pod udarcima događaja!
Nije za čuđenje što teoretičari opozicije koja odbacuje dijalektičku misao kapituliraju lamentirajući nad kontradiktornom prirodom SSSR-a. Kako bilo, kontradikcija između društvene osnove postavljene revolucijom, i karaktera kaste koja je izrasla iz degeneracije revolucije nije samo neoboriva istorijska činjenica već i pokretačka snaga. U našoj borbi za zbacivanje birokratije baziramo se na kontradikciji. Za to vreme neki ultra-levičari već su došli do zaključka da je nužno žrtvovati socijalnu strukturu SSSR-a da bi se zbacila bonapartistička oligarhija! Oni ni ne sumnjaju da bi SSSR bez socijalne strukture postavljene Oktobarskom revolucijom bio fašistički režim.
Drug Barnam će verovatno protestvovati da je kao evolucionista zainteresovan za razvoj društva i oblika države ništa manje od nas dijalektičara. Ovo nećemo osporavati. Svaka obrazovana osoba je sebe još od Darvina nazivala 'evolucionistom'. Ali pravi evolucionista mora primenjivati ideje evolucije na sopstveno razmišljanje. Elementarna logika zasnovana u periodu kada ideja evolucionizma još nije ni postojala, je evidentno nedovoljna za analizu evolucionih procesa. Hegelova logika je logika evolucije. Ne sme se zaboraviti da je ideja 'evolucije' potpuno pokvarena i obesmišljena od strane univerzitetskih i liberalnih pisaca da znači miran 'proges'. Ko god da je došao do razumevanja evolucionog procesa kroz borbu antagonističkih snaga; da spora akumulacija promena u određenom trenutku uništi staru ljušturu i donese katastrofu, revoluciju; ko god je konačno naučio da primenjuje opšte zakone evolucije na samo mišljenje, dijalektičar je, i razlikuje se od vulgarnih evolucionista. Dijalektičko vežbanje uma, nužno revolucionarnom borcu kao vežbe za prste pijanisti, zahteva pristup svim problemima i procesima nao promenljivim kategorijama. Dok vulgarni evolucionisti, koji se ograničavaju u opštem slučaju na priznavanje evolucije samo u određenim sferama, zadovoljni sobom u svim drugim pitanjima sa banalnostima 'zdravog razuma'.