Lav Trocki
Izdana revolucija
Kako bismo bolje razumeli socijalni značaj današnjeg SSSR-a, pokušaćemo zamisliti budućnost u obliku dveju hipoteza. Prvo, pretpostavimo da će sovjetsku birokratiju srušiti s vlasti jedna revolucionarna partija koja ima sve kvalitete starog boljševizma i koja je uz to obogaćena svetskim iskustvima poslednjih godina. Prvi korak te partije bio bi uspostavljenje demokratije u sindikatima i sovjetima. Ona bi mogla i morala obnoviti slobodu sovjetskih partija. Na čelu masa i zajedno s njima provela bi bespoštedno čišćenje u državnim službama. Ukinula bi činove, odlikovanja i povlastice, a u nagrađivanju rada tolerisala bi nejednakost samo ako bi to tražile potrebe ekonomije i države. Mladeži bi omogućila slobodno misliti, učiti i iznositi kritička mišljenja, ukratko formirati se. Unela bi korenite izmene u raspodeli nacionalnog dohotka u skladu sa voljom radničkih i seljačkih masa. U vlasničkim odnosima ne bi morala primeniti revolucionarne mere, nego bi nastavila i produbljivala iskustvo planske ekonomije. Nakon političke revolucije, nakon obaranja birokratije, proleterijatu ne bi bilo potrebno provoditi novu socijalnu revoluciju, ali bi zato morao pristupiti važnim reformama u ekonomiji.
Kad bi naprotiv jedna buržoaska stranka srušila vodeću sovjetsku kastu, našla bi priličan broj slugu među današnjim birokratima, tehničarima, direktorima, partijskim sekretarima, rečju među današnjim rukovodiocima. I u tom slučaju bila bi nužna čistka u državnim službama, ali obnovljeni buržoaski poredak sigurno ne bi morao izbaciti onoliko ljudi koliko revolucionarna partija. Glavni cilj nove vlasti sastojao bi se u ponovnom uspostavljanju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Najpre bi se u slabim kolhozima moralo omogućiti stvaranje krupnih farmera, a bogate kolhoze morali bi se pretvoriti u zadruge buržoaskog tipa ili u deoničarska društva. U industriji bi denacionalizacija obuhvatila najpre laku i prehrambenu industriju. Plan bi se u prvo vreme sveo na kompromis između vlasti i "korporacija", odnosno vođa sovjetske industrije, njezinih mogućih vlasnika, bivših izbeglih vlasnika, te stranih kapitalista. Iako je sovjetska birokratija mnogo učinila za ponovno uspostavljanje buržoazije, novi bi poredak, uprkos tome, morao u vlasničkim odnosima i u načinu proizvodnje sprovesti ne samo reformu, nego pravu revoluciju.
Pretpostavimo međutim da vlast ne preuzme ni revolucionarna ni kontrarevolucionarna partija, nego da birokratija ostane na državnom kormilu. Evolucija društvenih odnosa nastavi će se i dalje. Teško je pretpostaviti da će se birokratija u ime socijalne jednakosti odreći vlasti. Ona je već sada uprkos očiglednoj štetnosti takvog postupka morala ponovo uvesti činove i odlikovanja iz čega sledi da će kasnije nužno morati tražiti oslonac u vlasničkim odnosima. Neko će možda primetiti da za visokog funkcionera nisu važni vlasnički odnosi iz kojih izvlači dohotke. To bi značilo ne poznavati nestalnost prava birkratije i problema njenih potomaka. Novi kult sovjetske porodice se nije rodio bez razloga. Povlastice koje se ne mogu preneti na decu, gube polovinu svoje vrednosti. A pravo nasledstva neodvojivo je od ostalih imovinskih prava. Nije dosta biti direktor trusta, treba biti deoničar. Pobeda birokratije na tom odlučnom sektoru stvorila bi novu posedničku klasu. Naprotiv, pobeda proleterijata nad birokratijom označila bi preporod socijalističke revolucije. Tako nas treća pretpostavka opet dovodi do dveju prvih kojima smo zbog veće jasnoće i jednostavnosti započeli izlaganje.
Označiti sovjetski poredak kao privremen i prelazan znači ne uzimati u obzir dovršene socijalne formacije, kao što su kapitalizam (uključivši i "državni kapitalizam") i socijalizam. Osim toga takva je definicija nepotpuna i može nas navesti na krivi zaključak da je u današnjem sovjetskom poretku jedini mogući prelaz onaj koji vodi u socijalizam. Povratak na kapitalizam takođe je moguć. Zato je potrebno formulisati potpuniju definiciju koja će nužno biti dublja i opširnija.
SSSR je prelazno društvo između kapitalizma i socijalizma koje obeležavaju ove osobenosti: a) proizvodne su snage još nedovoljne da državnom vlasništvu dadu socijalistički karakter, b) sklonost prvobitnoj akumulaciji, koja je nastala iz potrebe, izbija iz svih pora planske ekonomije, c) socijalna diferencijacija sprovodi se na temelju normi o raspodeli koje su buržoaskog značenja, d) osim toga što polako poboljšava položaj radnika, privredni razvoj pridonosi brzom stvaranju povlašćenog sloja, e) iskorištavajući socijalne suprotnosti, birokratija je postala nekontrolisana kasta tuđa socijalizmu, f) socijalna revolucija, koju je vlada izdala, živi još u odnosima vlasništva i u svjesti radnika, g) evolucija nagomilanih suprotnosti može dovesti do socijalizma, ali isto tako vratiti društvo u kapitalizam, h) kontrarevolucija za obnovu kapitalizma mora će slomiti otpor radnika, i) radnici će na svom putu u socijalizam morati srušiti birokratiju. Pitanje će se konačno rešiti borbom dveju živih snaga na nacionalnom i internacionalnom terenu.
Doktrinare sigurno neće zadovoljiti ovako neodređena definicija. Oni traže kategorične formule: da ili ne. Sociološki problemi bili bi puno jednostavniji kad bi društvene pojave uvek imale oštre obrise. Ali ništa nije tako opasno kao zbog logičke preciznosti zanemariti elemente koji se već danas kose s našim šemama, a sutra će ih opovrgnuti. U svojoj analizi najviše se bojim da ne iskrivim dinamiku jedne društvene tvorevine koja nema ni presedana ni analogije. Politički i naučni cilj koji sam sebi postavio ne dopušta mi da o nedovršenom procesu iznesem dovršenu definiciju, već mi naprotiv nalaže da razmotrim sve promene pojave, istaknem njene progresivne i reakcionarne tendencije, otkrijem njihovo uzajamno delovanje, predvidim razne varijante daljeg razvoja i u tom predviđanju nađem uporište za akciju.