Izvor: Revolucija nije partijska stvar: Komunisticke kritike boljševizma, ur. Laslo Sekelj.
Online verzija: Marksistička internet arhiva (marxists.org)
2011.
Transkripcija/HTML: Juraj Katalenac, 2011.
Rusija mora zauzeti prvo mesto na listi novih totalitarnih država. Prva je prihvatila nove državne principe, najdalje je otišla u njihovoj primjeni, prva je uspostavila ustavnu diktaturu, zajedno sa politickim i administrativnim sistemom straha koji ide uz to. Usvajajuci sve osobine totalitarne države, postala je model za druge zemlje koje su bile prisiljene da se otarase demokratskog državnog sistema i da se okrenu diktatorskoj vladavini. Rusija je bila primjer za fašizam.
Nije ovde u pitanju slucajnost niti loš vic istorije. Umnožavanje sistema ovde nije ocigledno vec realno. Sve ukazuje na cinjenicu da ovde moramo da se pozabavimo sa izražavanjima i posledicama identicnih principa koji su primenjeni na razlicite nivoe istorijskog i politickog razvoja. Bez obzira da li se partijskim «komunistima» to svida ili ne, ostaje cinjenica da se državni poredak i vladavina u Rusiji ne razlikuje od one u Italiji i Nemackoj. U suštini oni su slicni. Može se pricati o crvenoj, crnoj, ili braon «sovjetskoj državi», kao i o crvenom, crnom ili braon fašizmu. Iako odredene ideološke razlike postoje izmedu ovih zemalja, ideologija nikada nije od primarnog znacaja. Ideologije su, štaviše, promenljive i takve promene ne predstavljaju nužno karakter i funkcije državnog aparata. Osim toga, cinjenica da privatna svojina i dalje postoji u Nemackoj i Italiji je promena od samo sekundarnog znacaja. Sámo ukidanje privatne svojine ne garantuje socijalizam. Privatna svojina takode može biti ukinuta i u okviru kapitalizma. Ono što stvarno odreduje socijalisticko društvo je, pored ukidanja privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, kontrola radništva nad proizvodima njihovog rada kao i ukidanje nadnicarskog sistema. Oba ova dostignuca nisu ostvarena u Rusiji, kao ni u Italiji i Nemackoj. Iako neko može pretpostaviti da je Rusija za jedan korak bliža socijalizmu od drugih zemalja, ne sledi da je ta «sovjetska država» pomogla internacionalnom proleterijatu da na bilo koji nacin pride bliže cilju svoje klasne borbe. Upravo suprotno, zbog toga što Rusija sebe naziva socijalistickom državom, ona obmanjuje i vara radništvo širom svijeta. Radnik/ca zna zna šta je fašizam i bori se protiv njega, ali u pogledu Rusije, on/a je suviše cesto sklon/a prihvatanju mita o njenoj socijalistickoj prirodi. Ova obmana sprecava potpuni i konacni raskid sa fašizmom, zbog toga što sprecava principijelnu borbu protiv razloga, preduslova i okolnosti koje su u Rusiji, kao i u Nemackoj i Italiji, dovele do indenticnog državnog i vladalackog sistema. Zbog toga se ruski mit pretvara u ideološko oružje kontrarevolucije.
Covek ne može da služi dvojici gospodara. Ne može ni totalitarna država. Ako fašizam služi kapitalistickim i imperijalistickim interesima, on ne može da služi i interesima radnika. Ako, uprkos ovom, dve ocigledno suprostavljene klase favorizuju isti džavni sistem, onda je ocigledno da nešto nije u redu. Jedna ili druga klasa mora da greši. Niko ne treba da kaže da je problem samo u formi i da je zbog toga bez stvarnog znacaja, jer iako su politicke forme identicne, njihov sadržaj može veoma da varira. Ovo bi bilo samozavaravanje. Za marksiste ovakve stvari ne postoje; za njih oblik i sadržaj odgovaraju jedno drugom i ne mogu se razdvojiti. Sada, ako sovjetska država služi kao model za fašizam, ona mora sadržati strukturalne i funkcionalne elemente koji su takode uobicajeni za fašizam. Da bismo odredili šta su oni moramo se vratiti na «sovjetski sistem» kako ga je uspostavio lenjinizam, koji je primjena principa boljševizma na ruske uslove. A ako se slicnost izmedu boljševizma i fašizma može pronaci, onda se proleterijat ne može u isto vrijeme boriti protiv fašizma i braniti ruski «sovjetski sistem». Umjesto toga, borba protiv fašizma mora poceti borbom protiv boljševizma.
Od samog pocetka boljševizam je za Lenjina bio cisto ruski fenomen. Tokom mnogo godina njegove politicke aktivnosti, on nikad nije pokušao da izjednaci boljševicki sistem sa oblicima borbe u drugim zemljama. On je bio socijal-demokrata koji je u Bebelu i Kauckom video genijalne vode radnicke klase, a ignorisao je levo krilo nemackog socijalistickog pokreta koje se borilo protiv ovih Lenjinovih heroja i protiv svih ostalih oportunista. Ignorišuci ih, nalazio se u stalnoj izolaciji okružen malom grupom ruskih emigranata, a ostao je pod uticajem Kauckog cak i kada se nemacka «levica», pod vodstvom Roze Luksemburg, vec upustila u otvorenu borbu protiv kauckijanizma.
Lenjin je bio zabrinut samo za Rusiju. Njegov cilj je bio da dokrajci carski feudalni sistem i osvoji što veci procenat politickog uticaja za svoju socijal-demokratsku partiju unutar buržoaskog društva. Medutim, shvatio je da može ostati mocan i nastaviti sa procesom socijalizacije samo ako bude mogao da pokrene svetsku radnicku revoluciju. Ali njegove aktivnosti u ovom smislu su bile prilicno tužne. Pomažuci ponovno „uvlacenje” nemackih radnika/ca u partije, sindikate i parlament, i istovremenim uništavanjem njemackog pokreta veca (sovjeta), boljševici su pomogli poraz budenja evropske revolucije.
Boljševicka partija, koja se sastojala od profesionalnih revolucionara sa jedne strane i velike nazadne mase sa druge strane je ostala izolovana. Ona nije mogla razviti pravi sovjetski sistem tokom godina gradanskog rata, intervencija, ekonomskog pada, propalih eksperimenata podruštvljavanja, i improvizovane Crvene armije. Iako se sovjeti, koje su razvili menjševici, nisu uklapali u boljševicku šemu, upravo su uz njihovu pomoc boljševici došli do moci. Stabilizacijom moci i procesom ekonomske rekonstrukcije, boljševicka partija nije znala kako da uklopi cudni sovjetski sistem u sopstvene odluke i aktivnosti. Ipak, socijalizam je takode bio želja boljševika, a svetski proleterijat mu je bio potreban za njegovu realizaciju.
Lenjin je smatrao da je osnovno zadobiti radnike sveta za boljševicke metode. Uznemiravajuce je bilo to što su radnici iz drugih zemalja, uprkos velikom uspjehu boljševizma, pokazali malo interesovanja da i sami prihvate boljševicku teoriju i praksu, vec su pre naginjali u smjeru pokreta veca, koji se razvijao u nekoliko zemalja, a narocito u Nemackoj.
Takav pokret veca Lenjin više nije mogao koristiti u Rusiji. U drugim evropskim zemljama pokazao je snažne tendencije u smeru suprostavljanja boljševickom tipu ustanaka. Uprkos moskovskoj velikoj propagandi u svim zemljama, tzv. «ultra-levicari», kao što je i sam Lenjin ukazivao, agitovali su mnogo uspešnije za revoluciju zasnovanu na pokretu veca, nego svi propagatori koje je poslala Boljševicka partija. Komunisticka partija, koja je usledila posle boljševizma, ostala je mala, histericna i bucna grupa koju su vecim delom cinili proleterizovani ostaci buržoazije, dok je pokret veca zadobio pravu proletersku snagu i privukao najbolje elemente radnicke klase. Da bi se izborio sa ovakvom situacijom, trebalo je pojacati boljševicku propagandu; trebalo je napasti «ultra-levicare»; njihov uticaj je trebalo uništiti u korist boljševizma.
Pošto je sovjetski sistem (tj. sistem veca, saveta) doživeo neuspeh u Rusiji, kako se radikalna «konkurencija» mogla usuditi da pokuša da svetu dokaže da ono što se nije postiglo boljševizmom u Rusiji može vrlo dobro biti realizovano nezavisno od boljševizma u drugim zemljama? Protiv ovakve konkurencije Lenjin je napisao pamflet «Radikalizam, decja bolest levicarenja u komunizmu» , diktiran strahom od gubitka moci kao i ogorcenjem zbog uspeha «jeretika». U prvo vreme ovaj pamflet je imao podnaslov, «Pokušaj tumacenja marksisticke strategije i taktike» , ali kasnije je ova previše ambiciozna i smešna izjava uklonjena. To je bilo malo previše. Ova agresivna, prosta i mržnje puna papska bula bila je pravi materijal za bilo kog kontrarevolucionara. Od svih programskih deklaracija boljševizma ovaj je najviše otkrivao njegov pravi karakter. To je demaskirani boljševizam. Kada je 1933. godine Hitler zabranio svu socijalisticku i komunisticku literaturu u Nemackoj, distribucija i štampanje ovog Lenjinovog pamfleta bila je dozvoljena.
U pogledu sadržaja pamfleta, necemo se ovde baviti onim što govori u odnosu na rusku revoluciju, istoriju boljševizma, polemiku izmedu boljševizma i drugih struja radnickog pokreta, ili pak okolnostima koje su omogucile boljševicku pobedu, vec jedino glavnim tackama koje su u vreme diskusije izmedu Lenjina i «ultra-levicara» bile predstavljene kao presudne razlike izmedu dve suprotstavljene strane.
Boljševicka partija, prvobitno ruska socijal-demokratska sekcija Druge internacionale, nije stvorena u Rusiji vec tokom emigracije. Posle londonske podele 1903. godine, boljševicko krilo ruske socijal demokratije nije bilo ništa više do mala sekta. «Mase» iza njih postojale su samo u glavi njihovog vode. Medutim, ova mala prethodnica bila je strogo disciplinovana organizacija, uvek spremna za militantnu borbu i stalnu cistku da bi održala svoj integritet. Partija je smatrana ratnom akademijom profesionalnih revolucionara. Njihovi istaknuti pedagoški zahtevi bili su bezuslovni autoritet vode, strogi centralizam, celicna disciplina, konformizam, ratobornost i žrtvovanje licnosti zarad partijskih interesa. Ono što je Lenjin stvarno razvio bila je elita intelektualaca, centar, koji ce kada se ubaci u revoluciju preuzeti vodstvo i osvojiti moc. Nema potrebe da se pokuša logicki odrediti i izdvojiti da li je ovakav nacin pripreme za revoluciju ispravan ili pogrešan. Problem treba rešiti dijalekticki. Takode treba postaviti i druga pitanja: Kakvu revoluciju su pripremali? Koji je bio cilj revolucije?
Lenjinova partija je delovala u zakasneloj buržoaskoj revoluciji u Rusiji da bi zbacila caristicki feudalni režim. Što je volja vladajuce partije u takvoj revoluciji centralizovanija i jednodu š nija, mnogo veci uspeh ce postici proces stvaranja buržoaske države i obecavajuca ce biti pozicija proleterske klase u okviru nove države. Ono što se, ipak, može smatrati srecnim rešenjem revolucionarnog problema u buržoaskoj revoluciji ne može u isto vreme biti proglašavano za rešenje za proletersku revoluciju. Presudna strukturalna razlika izmedu buržoaskog i novog socijalistickog društva iskljucuje takav stav.
Prema Lenjinovom revolucionarnom metodu, vode se pojavljuju kao glava mase. Imajuci odgovarajuce revolucionarno školovanje, oni su sposobni da shvate situaciju i da upravljaju i komanduju borbenim snagama. Oni su profesionalni revolucionari, generali velike civilne armije. Ova razlika izmedu glave i tela, intelektualaca i mase, oficira i redova odgovara dualizmu klasnog društva, buržoaskom socijalnom poretku. Jedna klasa je vaspitavana da vlada; druga da se njom vlada. Iz ove stare klasne formule proizašao je i koncept Lenjinove partije. Njegova organizacija je samo kopija buržoaske stvarnosti. Njegova revolucija je objektivno odredena silama koje stvaraju društveni poredak koji sadrži ove takve odnose, nezavisno od subjektivnih ciljeva koji prate proces.
Ko god želi da ima buržoaski poredak naci ce, u rascepu izmedu vode i mase, “prethodnice” (avangarde) i radnicke klase, ispravne strategijske pripreme za revoluciju. Što je inteligentnije, školovanije i superiornije vodstvo i disciplinovanija i poslušnija “masa”, vece su šanse da takva revolucija uspe. Što se tice buržoaske revolucije u Rusiji, Lenjinova partija je najviše odgovarala njegovom cilju.
Kada je, medutim, ruska revolucija promenila svoj karakter, kada su njene proleterske osobine otišle više napred, Lenjinove takticke i strategijske metode prestale su da imaju vrednost. Ako je i uspeo, to svakako nije bilo zbog njegove avangarde vec zbog pokreta saveta (sovjeta) koji uopšte nije bio ukljucen u njegov revolucionarni plan. A kada je Lenjin, posle uspešne revolucije koju su izveli saveti, ponovo odbacio ovaj pokret, odbacio je time i sve što je u ruskoj revoluciji bilo proletersko. Buržoaski karakter revolucije je opet došao u prvi plan, našavši svoje prirodno upotpunjenje u staljinizmu.
Uprkos velikom interesovanju za marksisticku dijalektiku, Lenjin nije mogao da uoci društveni istorijski proces na dijalekticki nacin. Njegov nacin razmišljanja ostao je mehanicisticki, sledeci stroga pravila. Za njega je postojala samo jedna revolucionarna partija – njegova partija; samo jedna revolucija – ruska; samo jedan metod – boljševicki. I ono što je “radilo” u Rusiji takode ce “raditi” i u Nemackoj, Francuskoj, SAD-u, Kini i Australiji. Ono što je bilo ispravno za buržoasku revoluciju u Rusiji bice, takode, ispravno i za proletersku svetsku revoluciju. Jednolicna primena jednom otkrivene formule kretala se u egocentricnom krugu neometano od strane vremena ili okolnosti, stepena razvoja, kulturnih standarda, ideja i ljudi. U Lenjinu se tada, u potpunoj jasnoci, “rodilo” pravilo mašinskog doba u politici; on je bio “tehnicar”, “pronalazac” revolucije, otelotvorenje svemocne volje vode. Sve osnovne karakteristike fašizma sadržane su u njegovoj doktrini, njegovoj strategiji, društvenom “planiranju” i njegovoj umetnosti obracunavanja sa ljudima. On nije uspeo da uvidi duboko revolucionarni smisao levicarskog odbijanja tradicionalne partijske politike. Nije razumeo stvarni znacaj pokreta sovjeta za socijalisticku orijentaciju društva. Nikada nije naucio šta su preduslovi za oslobodenje radništva. Autoritet, vodstvo, sila, sprovodeni sa jedne strane, i organizacija, kadrovi, podredivanje na drugoj strani – takva je bila linija njegovog razmišljanja. Disciplina i diktatura su najcešce reci u njegovim spisima. Razumljivo je, stoga, zašto nije razumeo ili poštovao ideje i akcije “ultra-levice”, koja nije prihvatila njegovu strategiju i koja je zahtevala ono što je najociglednije i najpotrebnije za revolucionarnu borbu za socijalizam, tacnije – da radništvo jednom za svagda uzme svoju sudbinu u svoje ruke.
Uzeti sudbinu u svoje ruke – ova kljucna rijec za sva pitanja socijalizma – bila je osnovno pitanje u svim polemikama izmedu ultra-ljevicara i boljševika. Neslaganje po pitanju partije išlo je paralelno sa neslaganjem po pitanju sindikata. Ultra-ljevicari su bili mišljenja da za revolucionare više nema mjesta u sindikatima; i da je za njih neophodno da razviju sopstvene organizacione oblike u fabrikama i na radnim mjestima. Medutim, zahvaljujuci svom autoritetu, boljševici su bili u mogucnosti da cak i u prvim nedeljama njemacke revolucije povuku radništvo nazad u kapitalisticke reakcionarne sindikate. Da bi se borio protiv ultra-ljevicara, da bi ih razotkrio kao glup i kontra-revolucionarni element, Lenjin se u svom pamfletu još jednom poslužio svojim mehanicistickim fomulama. U argumentima protiv pozicije ljevice on se ne poziva na njemacke sindikate vec na sindikalna iskustva boljševika u Rusiji. To da su u samom pocetku sindikati bili od velikog znacaja za klasnu borbu proleterijata je opšte prihvacena cinjenica. Sindikati u Rusiji su bili mladi i opravdavali su Lenjinov entuzijazam. Medutim, situacija je bila drugacija u drugim dijelovima svijeta. Korisni i progresivni u samom pocetku, sindikati u starijim kapitalistickim državama pretvorili su se u prepreku na putu oslobodenja radnika. Pretvorili su se u instrumente kontrarevolucije i njemacka ljevica je izvukla zakljucke iz ovakve izmenjene situacije.
Ni sam Lenjin nije mogao da ne izjavi da se vremenom razvio sloj “strogo tredjunionisticke, imperijalisticki orijentisane, arogantne, zaludne, sterilne, egoisticne, sitnoburžoaske, potkupljive, i demoralisane radnicke aristokratije”. Ovaj korumpirani esnaf, ovo gangstersko rukovodstvo, danas upravlja svetskim tredjunionistickim pokretom i živi na grbaci radništva. O ovakvom su tredjunionistickom pokretu pricali ultra-levicari kada su insistirali na tome da ga radništvo napusti. Lenjin je, medutim, demagoški odgovorio ukazujuci na mladi sindikalni pokret u Rusiji, koji još uvijek nije imao karakter kao dugo postojeci sindikati u drugim državama. Koristeci odredeno iskustvo u datom periodu i u odredenim okolnostima, smatrao je da je moguce iz toga izvuci zakljucke i za svjetsku primenu. Revolucionari, tvrdio je, moraju uvijek biti tamo gdje su mase. Ali u stvarnosti, gdje su te mase? U kancelarijama sindikata? Na sastancima clanstva? Na tajnim sastancima vodstva sa kapitalistima? Ne, mase su u fabrikama, na njihovim radnim mjestima; pa je stoga neophodno tamo uticati na njihovu saradnju i jacati njihovu solidarnost. Fabricka organizacija, sistem veca (sovjeta/saveta), je prava organizacija za revoluciju, koja mora zamjeniti sve partije i sindikate.
U fabrickim organizacijama nema mesta za profesionalno vodstvo, nema odvajanja voda od sledbenika, nema pravljenja razlika izmedu intelektualaca i radnika, nema prostora za egoizam, takmicenje, demoralizaciju, korupciju, sterilnost i filistarstvo. Ovde radnici moraju uzeti stvari u svoje ruke.
Ali je Lenjin mislio drugacije. Želio je da ocuva sindikate; da ih promjeni iznutra; da ukloni socijal-demokratske predstavnike i zamjeni ih boljševickim predstavnicima; da zamjeni lošu birokratiju dobrom. Loša se razvija unutar socijal-demokratije; dobra je u boljševizmu.
Dvadesetogošinje iskustvo je u meduvremenu pokazalo idiotizam ovakvog koncepta. Slijedeci Lenjinove savjete, komunisti su isprobali sve moguce metode da reformišu sindikate. Rezultata nije bilo. Pokušaj da stvore sopstvene sindikate takode nije uspio. Takmicenje izmedu socijal-demokratskih i boljševickih sindikata bilo je takmicenje u korumpiranosti. Revolucionarna energija radništva bila je iscrpljena tokom ovog procesa. Umjesto da se koncentriše na borbu protiv fašizma, radništvo je bilo uvuceno u besmislena i besciljna eksperimentisanja u interesu suprotstavljenih birokratija. Mase su izgubile povjerenje u sebe i “svoje” organizacije. Osjecale su se prevarenim i izdanim. Fašisticke metode, koje su diktirale svaki korak radništva, potiskivale budenje samoinicijative, sabotirale sve pocetke klasnog osvješcivanja, demoralisale mase kroz mnogobrojne poraze i cinile ih nemocnim – sve ove metode su vec bile razvijene kroz dvadesetogodišnji rad sindikata u skladu sa boljševickim principima. Probjeda fašizma je bila tako lako izvojevana jer su radnicke vode u sindikatima i partijama za njih pripremile ljudski materijal sposoban da se uklopi u fašisticku šemu djelovanja.
Takode, po pitanju parlamentarizma, Lenjin se pojavljuje u ulozi branioca trulih politickih institucija koje su postale prepreka za dalji politicki razvoj i opasnost po oslobodenje proleterijata. Ultra-ljevicari su se borili protiv parlamentarizma u svim njegovim oblicima. Odbijali su da ucestvuju na izborima i nisu poštovali parlamentarne odluke. Lenjin je, medutim, ulagao mnogo truda u parlamentarne aktivnosti i pridavao im je veliki znacaj. Ultra-ljevicari su smatrali parlamentarizam istorijski prevazidenim cak i kao tribinu za agitaciju, i u njemu nisu prepoznavali ništa više od stalnog izvora politicke korupcije i za radnike i za parlamentarce. On je zaglupljivao revolucionarnu svesnost i jedinstvo masa stvarajuci iluziju o legalistickim reformama, a u odsudnim trenucima parlament se pretvarao u oružje kontrarevolucije. On je morao biti uništen, ili - tamo gdje ništa drugo nije bilo moguce - sabotiran. Trebalo se boriti protiv parlamentarne tradicije, koja još uvijek igra znacajnu ulogu u svjesti proleterijata.
Da bi postigao suprotan efekat, Lenjin se poslužio trikom tako što je pravio razliku izmedu istorijski i politicki prevazidenih institucija. Svakako, tvrdio je, parlamentarizam je bio istorijski nepotreban, ali to nije bio slucaj politicki, i zato je i dalje bilo potrebno nositi se s njim. U njemu je trebalo da se ucestvuje zato što je još uvijek imao politicku ulogu.
Kakav argument! Kapitalizam je, takode, samo istorijski ali ne i politicki prevaziden. Prema Lenjinovoj logici, onda se protiv kapitalizma nije moguce boriti na revolucionaran nacin. Bolje bi bilo pronaci kompromis. Oportunizam, cenkanje, politicka pijaca - to bi bile posledice Lenjinove taktike. Monarhija je, takode, samo istorijski ali ne i politicki prevazidena. Prema Lenjinu, radništvo nema prava da se protiv nje bori vec bi bilo obevazno da nade kompromisno rješenje. Ista prica bila bi i u pogledu crkve, koja je takode istorijski, a ne politicki zastarela. Dalje, ljudi u velikim masama pripadaju crkvi. Kao revolucionar, Lenjin je isticao da treba biti tamo gdje su mase. Doslednost bi ga natjerala da kaže “Pristupite crkvi; to je vaša revolucionarna dužnost!”. Konacno, tu je i fašizam. Jednog dana, takode, fašizam ce biti istorijski zastareo, ali politicki ce i dalje postojati. Šta onda treba uraditi? Prihvatiti cinjenice i napraviti kompromise sa fašizmom. Sudeci po Lenjinovom shvatanju, savez izmedu Staljina i Hitlera ce samo pokazati da je Staljin njegov najbolji ucenik. I uopšte nece biti iznenadujuce ako u skorijoj buducnosti boljševicki agenti budu pozdravljali pakt izmedu Moskve i Berlina kao jedinu pravu revolucionarnu taktiku.
Lenjinova pozicija po pitanju parlamentarizma je samo dodatni pokazatelj njegove nesposobnosti da shvati osnovne potrebe i karakteristike proleterske revolucije. Njegova revolucija je u potpunosti buržoaska; to je borba za vecinu, za upravljacke pozicije, za preuzimanje pravne mašinerije. On zapravo razmišlja o znacaju osvajanja što više glasova na mogucim izborima, o tome da ima jaku boljševicku frakciju u parlamentu, da pomogne da se odrede oblik i sadržaj zakona, da ucestvuje u politickoj vladavini. On uopšte nije primjetio da je danas parlamentarizam cista prevara, prazna iluzija, i da stvarna moc buržoaskog društva leži na sasvim drugim mjestima; da ce uprkos svim mogucim parlamentarnim porazima još uvijek imati dovoljno sredstava da nametne svoju volju i interese u vanparlamentarnim podrucjima. Lenjin nije uvidio demorališuci efekat koji parlamentarizam ostavlja na mase, on nije primetio trovanje javnog morala kroz parlamentranu korupciju. Potkupljivi, potkupljeni, vezani, parlamentarni politicari strepeli su za svoje prihode. Bilo je perioda u prefašistickoj Njemackoj kada su reakcionari u parlamentu bili u mogucnosti da provuku bilo koji zakon preteci da ce dovesti do raspuštanja parlamenta. Nije bilo ništa strašnije za politicare u parlamentu od takve pretnje koja bi dovela do kraja njihovih lako stecenih prihoda. Da bi izbegli takav kraj, pristajali bi na bilo šta. A kako je danas u Njemackoj, u Rusiji, u Italiji? Parlamentarni predstavnici su bez mišljenja, bez volje, i nisu ništa drugo do svesni podanici svojih fašistickih gospodara.
Nema sumnje da je parlamentarizam u potpunosti degenerisan i iskvaren. Ali, zašto proleterijat nije zaustavio ovaj raspad politickog istrumenta koji je jednom iskorišcen za njihove potrebe? Zaustavljanje parlamentarizma jednim herojskim revolucionarnim cinom bilo bi mnogo korisnije i poucnije za svijest proleterijata nego bijedni teatar u koji se parlamentarizam pretvorio u fašistickom društvu. Ali takav stav je bio potpuno nepoznat Lenjinu, kao što je danas nepoznat Staljinu. Lenjina nije zanimalo oslobodenje radništva od njihovog mentalnog i fizickog ropstva; nije ga uznemirila iskrivljena svijest masa i njihovo samootudenje. Citav problem za njega je bio ni manje ni više nego problem vlasti. Kao i buržoazija, on je razmišljao o dobijanju i gubljenju; više ili manje, kredit ili dug; i sva njegova sracunavanja nalik poslovnim bave se samo spoljnim stvarima: brojem clanova, brojem glasova, brojem poslanickih mjesta u parlamentu, na kontrolnim pozicijama. Njegov materijalizam je buržoaski materijalizam, koji se bavi mehanizmima, a ne ljudskim bicima. On zaista nije sposoban da razmišlja u socio-istorijskim okvirima. Parlament za njega je parlament; izvuceni koncept u vakuumu, koji ima isto znacenje za sve nacije, bez obzira na vrijeme. Svakako on prihvata da parlament prolazi kroz razlicite stupnjeve, i on to istice u svojim diskusijama, ali on svoje znanje ne koristi u svojoj teoriji ili praksi. U svojim pro-parlamentarnim polemikama on se krije iza ranih kapitalistickih parlamenata u fazi razvoja kapitalizma, zbog toga da ne bi ostao bez argumenata. Ako i napada te stare parlamente, cini to sa pozicija mladih i jednako prevazidenih. Ukratko, on je politiku shvatio kao veštinu o mogucem. Medutim, politika radništva je umešnost revolucije.
Ostaje da se pozabavimo Lenjinovom pozicijom po pitanju kompromisa. Tokom rata Njemacka socijal-demokratija se prodala buržoaziji. Ipak, uprkos cak i svojoj volji, nasledila je njemacku revoluciju. Ovo je u velikom stepenu bilo moguce zbog ruske pomoci, koja je odradila svoj dio posla u ubijanju njemackog pokreta saveta (veca). Moc koja je pala u ruke socijal-demokratije protracena je ni na šta. Socijal-demokratija je prosto obnovila svoju staru politiku saradnje, zadovoljna što dijeli vlast nad radnicima sa buržoazijom tokom perioda rekonstrukcije kapitalizma. Njemacki radikalni radnici su propratili ovu izdaju sloganom: “Bez kompromisa sa kontrarevolucijom”. Ovdje je bio konkretan slucaj, odredena situacija, koja je zahtjevala jasnu odluku. Lenjin, koji nije mogao da prepozna prave probleme koji su bili u pitanju, napravio je od ovog vrlo konkrektnog odredenog problema opšti problem. Sa naduvenošcu generala i nepogrešivošcu kardinala, pokušao je da ubjedi ultra-ljevicare da su kompromisi sa politickim protivnicima u svim uslovima revolucionarna dužnost. Ako bi danas neko citao odlomke iz Lenjinovog pamfleta koji obraduje pitanje kompromisa, morao bi da uporedi Lenjinove napomene iz 1920. sa današnjom Staljinovom kompromisnom politikom. Ne postoji ni jedan smrtni grijeh boljševicke teorije koji nije postao boljševicka stvarnost za vrijeme Lenjina.
Prema Lenjinu, ultra-ljevicari su trebali potpisati Versajski ugovor. Medutim, komunisticka partija, još uvijek u skladu sa Lenjinom, napravila je kompromis i protestovala je protiv Versajskog ugovora, u saradnji sa hitleristima. “Nacional-boljševizam” koji je propagiran u Njemackoj tokom 1919. godine od strane ljevicara Laufenberga bio je po Lenjinovom mišljenju “apsurd nebeskih razmera”. Ali Radek i Komunisticka partija su – opet u skladu sa Lenjinovim principima, napravili kompromis sa njemackim nacionalizmom, protestovali protiv okupacije rurskog basena, i slavili nacionalnog heroja Šlagetera. Liga naroda bila je, po Lenjinovim rijecima, “grupa kapitalistickih pljackaša i bandita”, protiv kojih je radništvo trebalo da se bori do ljutog kraja. Medutim, Staljin je – u skladu sa Lenjinovom taktikom – napravio kompromis sa tim istim banditima, i SSSR se prikljucio Ligi. Koncept “narod” i “narodni” je po Lenjinovom mišljenju kriminalni ustupak kontrarevolucionarnoj ideologiji sitne buržoazije. To ipak nije sprecavalo lenjiniste, Staljina i Dimitrova, da naprave kompromis sa sitnom buržoazijom da bi pokrenuli nakazni pokret “Narodnog fronta”. Za Lenjina, imperijalizam je bio najveci neprijatelj proleterijata, i protiv njega je potrebno mobilisati sve snage. Ali Staljin je, u pravom lenjinistickom maniru, poprilicno zauzet kuvajuci savez sa Hitlerovim imperijalizmom. Da li je potrebno još primjera? Istorijsko iskustvo nas uci da svi kompromisi izmedu revolucije i kontrarevolucije mogu da služe samo ovoj drugoj. Oni vode revolucionarni pokret pravo u propast. Svaka politika kompromisa je politika poraza. Ono što je pocelo kao obicni kompromis sa njemackom socijal-demokratijom završilo se sa Hitlerom. Ono što je Lenjin opravdavao kao neophodan kompromis imalo je svoje završetke u Staljinu. Dijagnozirajuci revolucionarnu beskompromisnost kao “decju bolest komunizma”, Lenjin je bolovao od staracke bolesti oportunizma, pseudo-komunizma.
Ako se kriticki osvrnemo na sliku boljševizma koju Lenjin nudi u pamfletu sledece tacke se mogu shvatiti kao osobine boljševizma:
1. Boljševizam je nacionalisticka doktrina. Izvorno i u osnovi stvorena da riješi nacionalni problem, kasnije se razvila u teoriju i praksu na internacionalnom nivou i kao opšta doktrina. Njen nacionalisticki karakter izlazi na svjetlost dana takode po pitanju borbe za nacionalno oslobodenje.
2. Boljševizam je autoritaran sistem. Vrh društvene piramide je najznacajnija i odlucujuca tacka. Autoritet je otelotvoren u svemocnom pojedincu. U kultu licnosti buržoaski ideal individue slavi svoj najviši trijumf.
3. Organizaciono, boljševizam je krajnje centralisticki. Centralni komitet je odgovoran za sve inicijative, vodstvo, istrukcije, komandovanje. Kao u buržoaskoj državi, vodeci clanovi organizacije igraju ulogu buržoazije; jedina uloga radništva je da izvršava naredenja.
4. Boljševizam predstavlja politiku vojne moci. Iskljucivo zainteresovan za politicku moc, ne razlikuje se od oblika vladavine u tradicionalnom buržoaskom smislu. Cak ni u vlastitim organizacijama clanovi nemaju slobodu odlucivanja. Armija služi partiji kao najbolji primjer organizacije.
5. Boljševizam je diktatura. Djelujuci grubom silom i mjerama zastrašivanja, on sve svoje funkcije usmjerava ka potiskivanju svih neboljševickih institucija i razmišljanja. Njegova “diktatura proleterijata” je diktatura birokratije ili jedne osobe.
6. Boljševizam je mehanicisticki metod. On teži automatskoj koordinaciji, tehnicki bezbjednom konformizmu, i najefikasnijem totalitarizmu kao cilju društvenog poretka. Centralisticki “planirana” ekonomija namjerno brka tehnicko-organizacione probleme sa socio-ekonomskim pitanjima.
7. Boljševicka društvena struktura ima buržoasku prirodu. On ne ukida platni sistem i odbija proletersko samoodlucivanje o proizvodima rada. On zbog toga, u osnovi, ostaje u okviru klasnog okvira buržoaskog društvenog poretka. Kapitalizam se nastavlja.
8. Boljševizam je revolucionarni element samo u okviru buržoaske revolucije. Nesposoban da shvati sistem savjeta, on je zbog toga nesposoban da iz osnove transformiše strukturu buržoaskog društva i njegove ekonomije. On ne uspostavlja socijalizam, vec državni kapitalizam.
9. Boljševizam nije most koji vodi do socijalistickog društva. Bez sistema sovjeta, bez potpune radikalne revolucije ljudi i stvari, on ne može da ispuni najosnovniji socijalisticki zahtev, a to je kraj kapitalistickog ljudskog samootudenja. On predstavlja poslednji stepen buržoaskog društva, a ne prvi korak ka novom društvu.
Ovih devet tacaka predstavljaju nepremostiv jaz izmedu boljševizma i socijalizma. One sasvim jasno pokazuju buržoaski karakter boljševickog pokreta i njegovu blisku vezu sa fašizmom. Nacionalizam, autoritarizam, centralizam, diktatura vode, politika moci, vladavina terora, mehanicisticka dinamika, nemogucnost da socijalizuje – sve ove osnovne karakteristike fašizma postojale su i postoje u boljševizmu. Fašizam je samo kopija boljševizma. Zbog ovog razloga borba protiv jednog mora poceti borbom protiv drugog.