Георгиј Валентинович Плеханов
К питању о улози личности у историји
Неки су код нас узели за озбиљно Штамлерову[З] примедбу о тобоже нерешивој противречности која је наводно својствена једном од западноевропских социјално-политичких учења. Ми мислимо на познати пример помрачења месеца. У ствари, то је архибесмислен пример. Људска делатност ни на који начин не спада, нити може спадати, у број оних услова чији је стицај потребан за помрачење месеца, и већ стога би се партија за потпомагање настајања помрачења месеца могла појавити само у лудници. Али кад би људска делатност и спадала у број поменутих услова, у партију за помрачење месеца не би ушао нико од оних који би, веома желећи да виде то помрачење, у исто време били убеђеии да ће до њега неизоставно доћи и без њихове помоћи. У том случају њихов „квијетизам“ био би само уздржавање од излишног, тј. бескорисног, поступка и не би имао ничег заједничког с правим квијетизмом. Да би пример с помрачењем месеца престао да буде бесмислен у случају који сада разматрамо, напред наведена партија требало би да га потпуно измени. Требало би замислити да је месец обдарен свешћу и да му онај његов положај у небеском простору услед којег долази до његовог помрачења, изгледа плодом самоодређења његове воље и да му не само за његово морално спокојство, услед чега он увек пламено тежи за тим да заузме тај положај[И]. Пошто замислимо све то, требало би да се запитамо: шта би осетио месец када би, најзад, открио да у стварности воља и „идеали“ не условљавају његово кретање у небеском простору, већ напротив - да његово кретање условљава његову вољу и „идеале“. По Штамлеру излази да би такво откриће неизоставно учинило месец неспособним за кретање, ако се не би извукао из невоље помоћу неке логичке противречности. Међутим таква претпоставка није управо ни на чем заснована. То откриће могло би бити један од формалних разлога за рђаво расположење месеца, за његов морални несклад са самим собом, за противречносг његових „идеала“ с механичком стварношћу. Али пошто ми претпостављамо да је уопште читаво „психичко стање месеца“ условљено, у крајњој линији, његовим кретањем, то би у кретању требало тражити и узроке његовог душевног несклада. При пажљивом односу према ствари показало би се, можда, да месец, када се налази у апогеју, тугује због тога што му воља није слободна, а да та иста околност у перигеју претставља за њега нов формалан узрок за морално блаженство и моралну бодрост. Можда би се десило и обратно: можда би се показало да месец налази средство за измирење слободе с нужношћу у апогеју, а не у перигеју. Али било како било, нема сумње да је такво измирење потпуно могуће, да се свест о нужности сасвим лепо слаже с најенергичнијим деловањем у пракси. Барем је то тако досад било у историји. Људи који су порицали слободу воље често су надмашавали све своје савременике снагом сопствене воље и стављали пред њу највеће захтеве. Таквих примера има много. Они су опште познати. Заборавити на њих, као што, по свој прилици, заборавља Штамлер, могуће је само при намерном отсуству жеље да се историска стварност види онаквом каква она јесте. Такво отсуство жеље нарочито је јако, на пример, код наших субјективиста и код неких немачких филистера. Али филистери и субјективисти нису људи, већ обичне утваре, како би рекао Бјелински.
Размотримо, међутим, поближе онај случај када се човеку његови сопствени поступци - прошли, садашњи или будући - показују скроз наскроз обојеним бојом нужности. Ми већ знамо да у том случају човек, - сматрајући себе изаслаником божјим, као Мухамед, избраником ничим неодвративе судбине, као Наполеон, или изразом ни од ког несавладљиве снаге историског развитка, као неки јавни радници XIX века, - показује готово стихиску снагу воље, рушећи, као куле од карата, све препреке које постављају на његовом путу Хамлети и Хамлетчићи из разних срезова[Ј].
Али нас сада тај случај интересује са друге стране, а ево управо с које. Када ми се свест о неслободи моје воље показује само у виду потпуне субјективне немогућности да поступам друкчије него што поступам и када су моји дати поступци у исто време за мене најпожељнији од свих могућих поступака, онда се нужност у мојој свести идентификује са слободом, а слобода с нужношћу, и онда ја нисам слободан само у том смислу што не могу нарушити тај идентитет слободе с нужношћу; не могу супротставити једну од њих другој; не могу осетити да ме нужност стеже. Алн је такво отсуство слободе у исто време њена најпотпунија манифестација.
Зимел[К] каже да је слобода увек слобода од нечега и да тамо где се слобода не замишља као супротност спутаности, она нема смисла. То је, разуме се, тачно. Али на основу те ситне елементарне истине не може се порећи она поставка која сачињава једно од најгенијалнијих открића која је филозофска мисао икада учинила - да је слобода нужност која је прешла у свест. Зимелова дефиниција одвећ је уска: она се односи цамо на слободу од спољашњег ограничења. Док се ради само о таквим ограничењима, идентификовање слободе с нужношћу било би до крајње мере комично: лопов није слободан да вам извуче из џепа марамицу ако му ви у томе сметате и док на овај или онај начин не савлада ваш отпор. - Али осим тога елементарног и површног појма о слободи, пастоји и други, неупоредиво дубљи. Тај појам уопште не постоји за људе који су неспособни за филозофско мишљење, док људи који су способни.за такво мишљење долазе до њега само онда када им полази за руком да раскрсте с дуализмом и да схвате да између субјекта, с једне стране, и објекта - с друге, нема уопште оне провалије коју претпостављају дуалисти.
Руски субјективист супротставља своје утописке идеале нашој капиталистичкој стварности и не иде даље од тог супротстављања. Субјективисти[Л] су се заглибили у блато дуализма. Идеали такозваних руских „ученика“[Љ] неупоредиво су мање налик на капиталистичку стварност него идеали субјективиста. Али и поред тога, „ученици“ су умели да нађу мост који спаја идеале са стварношћу. „Ученици“ су се уздигли до монизма. По њиховом мишљењу, капитализам ће током свог властитог развитка довести до своје властите негације и до остварења њихових - руских, и не само руских, „ученика“ - идеала. То је историска нужност. “Ученик“ служи као једно од оруђа те нужности и не може а да не служи као то оруђе - како по свом друштвеном положају, тако и по свом интелектуалном и моралном карактеру, створеном тим положајем. То је такође страна нужности.Али кад је његов друштвени положај једном изградио код њега управо тај, а не други карактер, он не само да служи и не само да не може а да не служи, као оруђе нужности, већ и страсно жели и не може а да не жели да служи. То је страна слободе, и то слободе која је израсла из нужности, тј., тачније речено, то је слобода која се идентфиковала с нужношћу, то је нужност која се претворила у слободу.[М] Таква слобода јесте такође слобода од неког ограничења: она је такође супротна некој спутаности: дубоке дефиниције не побијају површне дефиниције, већ их, допуњујући их, одржавају [Н] себи. Међутим, о каквом ограничењу, о каквој спутаности може бити говора у овом случају? То је јасно: о оном моралном ограничењу које кочи енергију људи који нису раскрстили с дуализмом; о оној спутаности од које пате људи који не умеју да поставе мост преко провалије која дели идеале од стварности. Догод личност не стекне ту слободу смелим напором филозофске мисли, она још не припада потпуно сама себи и својим властитим моралним мукама плаћа срамни данак спољашњој нужности, која јој стоји насупрот. Али ће се зато та иста личност родити за нов, потпун, њој дотле непознат живот, чим збаци са себе јарам тог мучног и срамотног ограничења, и њена слободна делатност биће свестан и слободан израз нужности[Њ]. Онда ће она постати велика друштвена снага, и онда је ништа више неће моћи спречавати, нити ће је спречити да
Над неправдом злом
Удари к'о божји гром...