Георгиј Валентинович Плеханов
О материјалистичком схватању историје
Писац “Огледа из Гогољевог периода руске књижевности“[Џ] каже у једној од својих примедби уз прву књигу политичке економије Д. С. Мила[Ш]:
„Ми нећемо рећи да раса нема баш никаквог значаја; развитак природних и историских наука још није достигао толику тачност у анализи, да би се могло у већини случајева безусловно говорити: ту овога елемента апсолутно нема. Ко зна можда се у овоме челичном перу налази честица платине: то се не може апсолутно негирати. Може се рећи једно: по хемиској анализи, ово је перо састављено од толиког броја честица које несумњиво нису од платине, да би платина могла сачињавати само сасвим незнатан његов део; и када би тај део постојао, на њега се, с практичног гледишта, не би могла обраћати никаква пажња... Ако се ради о практичном деловању, поступајте с овим пером онако како уопште треба поступати с челичним перима. Исто тако, не обраћајте у практичним пословима пажњу на расу људи, поступајте с њима просто као с људима... Можда је раса народа имала неког утицаја на то што се извесни народ налази данас у овом, а не у оном стању; то се не може апсолутно негирати. Историска анализа још није достигла математичку, безусловну тачност; после ње, као и после данашње хемиске анализе, остаје још мали, врло мали ресидуум, остатак, за који су потребни финији методи испитивања, који још нису доступни данашњем стању науке. Али је тај остатак веома мален. При формирању данашњег положаја сваког народа деловању околности које не зависе од природних племенских својстава припада тако огроман удео, да за деловање тих посебних, од опште људске природе различних својстава, ако она и постоје, остаје веома мало места, неизмерно, микроскопски мало места“.
Ове су нам речи пале на памет када смо читали разматрања Лабриоле о утицају расе на историју духовног развитка човечанства. Писца „Огледа из Гогољевог периода“ интересовало је питање о значају расе углавном с практичног гледишта, али оно што је он рекао требало би да стално имају у виду такође и сви они који се баве чисто теориским испитивањима. Наука о друштву добиће врло много од тога ако се ми, најзад, оканемо рђаве навике да на расу сваљујемо све оно што нам се чини несхватљивим у духовној историји неког народа. Могуће је да су племенска својства и имала неког утицаја на ту историју. Али је тај хипотетични утицај био, јамачно, толико неизмерно мален, да је у интересу испитивања боље сматрати га за раван нули и гледати на особености које се запажају у развитку овог или оног народа - као на производ нарочитих историских услова под којима се вршио тај развитак, а не као на резултат утицаја расе. Разуме се, ми ћемо наићи на доста случајева у којима нећемо бити у стању да кажемо какви су управо били услови који су изазвали особености које нас интересују. Али оно што је данас недоступно средствима научног испитивања, може им сутра постати доступно. Позивање пак на расна својства незгодно је због тога што се њиме испитивање прекида управо тамо где би оно требало да почне. Зашто историја француске поезије не личи на историју поезије у Немачкој? Са врло простог разлога: темпераменат француског народа био је такав, да код њега није могло бити ни Лесинга, ни Шилера, ни Гетеа. Па хвала вам на објашњењу; сада нам је све јасно.
Лабриола би, разуме се, рекао да је он врло далеко од таквих објашњења која ништа не објашњавају. И то би било тачно. Опште говорећи, он одлично схвата сву њихову неподесност и врло добро зна са које стране треба прилазити решавању задатака као што је овај који смо навели примера ради. Али признајући да се духовни развитак народа компликује њиховим расним својствима, он се самим тим изложио опасности да своје читаоце доведе у велику заблуду и показао је спремност да учини, па макар и у незнатним појединостима, неке уступке старом начину мишљења, који су штетни за науку о друштву. Управо против тих уступака су и уперене наше примедбе.
Није без разлога што поглед на улогу расе у историји идеологија, који оспоравамо, називамо старим. Тај поглед претставља обичну варијанту оне теорије која је била врло распрстрањена у прошлом веку и по којој се читав ток историје објашњава својствима људске природе. Материјалистичко схватање историје потпуно је неспојиво са том теоријом. Према новом погледу, природа друштвеног човека мења се заједно с друштвеним односима. Према томе, општа својства људске природе не могу да објасне историју. Ватрени и убеђени присталица материјалистичког схватања историје, Лабриола је ипак у извесној, премда врло малој, мери признао такође и правилност старог схватања. Али Немци не кажу узалуд: Wer A sagt, muss auch B sagen.[АА] Признавши правилност старог погледа у једном случају, Лабриола га је морао признати и у неким другим случајевима. Треба ли још говорити да је ово спајање двају супротних гледишта морало ићи на штету складности његовог погледа на свет?