Vladimir Ilič Lenjin
Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma

II
Banke i njihova nova uloga

Posredovanje kod plaćanja osnovna je i prvobitna operacija banaka. U vezi s time banke pretvaraju nedelatni novčani kapital u delatni, tj. kapital koji donosi profit, sakupljaju sve mogućne novčane dohotke, stavljajući ih na raspoloženje kapitalističkoj klasi.

S razvojem bankarstva i njegovom koncentracijom u malo ustanova, banke prerastaju iz skromne uloge posrednika u svemoćne monopoliste koji raspolažu čitavim novčanim kapitalom svega skupa kapitalista i malih vlasnika, a isto tako i većim delom sredstava proizvodnje i izvora sirovina u odredjenoj zemlji i u čitavom nizu zemalja. To pretvaranje mnogobrojnih skromnih posrednika u šačicu monopolista sačinjava jedan od osnovnih procesa prerastanja kapitalizma u kapitalistički imperijalizam i zato se u prvom redu moramo zadržati na koncentraciji bankarstva.

Godine 1907-1908 ulozi svih akcionarskih banaka u Nemačkoj s kapitalom od 1 milion maraka iznosili su 7 milijardi maraka; a godine 1912-1913 – već 9,8 milijardi. Uvećanje za 40% u toku pet godina, kod čega od tih 2,8 milijardi uvećanja 2,75 milijardi dolazi na 57 banaka, koje imaju kapital od preko 10 miliona maraka. Podela uloga medju velike i male banke bila je sledeća:⁽²²⁾

Procenat svih uloga

Velike banke potiskuju male, a samo u devet velikih banaka skupljena je skoro polovina svih uloga. Ali ovde vrlo mnogo toga nije uzeto u obzir, na primer pretvaranje čitavog niza malih banaka u stvarne podružnice velikih itd., o čemu ćemo još govoriti.

Krajem godine 1913 Šulce-Gevernic je procenio uloge devet velikih berlinskih banaka na 5,1 milijardu maraka od ukupne sume od oko 10 milijardi. Uzevši u obzir ne samo uloge nego ceo bankovni kapital, taj isti autor je pisao: "Krajem 1909 godine, devet berlinskih banaka, zajedno s njima priključenim bankama, upravljalo je sa 11,3 milijarde maraka, tj. sa oko 83% ukupne sume nemačkog bankovnog kapitala. "Nemačka banka" (Deutsche Bank), koja zajedno s njoj priključenim bankama upravlja sumom od oko tri milijarde maraka, pored Pruske direkcije državnih željeznica, predstavlja najveću i pri tome u visokom stepenu decentralizovanu akumulaciju kapitala u starom svetu".⁽²³⁾

Istakli smo ona mesta u kojima se govori o "priključenim" bankama, jer se to odnosi na jednu od najvažnijih odluka najnovije kapitalističke koncentracije. Velika preduzeća, osobito banke, ne samo da direktno gutaju mala, nego ih i "priključuju" sebi, potčinjavaju ih, uvlače ih u "svoju" grupu, u svoj "koncern" – kako glasi tehnički termin – posredstvom "učešća" u njihovom kapitalu, posredstvom kupovanja ili zamene akcija, sistema dužničkih odnosa i sl., i sl. Profesor Lifman posvetio je čitav ogroman "rad" od pola hiljade stranica opisivanju savremenih "društava za učešće i finansiranje" – dodavši, nažalost, često neproverenom, sirovom materijalu vrlo vulgarna "teoretska" rasudjivanja. Do čega u smislu koncentracije dovodi taj sistem "učešća", najbolje je pokazano u delu bankarskog "praktičara" Risera o nemačkim velikim bankama. Ali pre nego što predjemo na njegove podatke navešćemo jedan konkretan primer sistema "učešća".

"Grupa" "Nemačke banke" jedna je od najkrupnijih, ako ne i najkrupnija od svih grupa velikih banaka. Da bismo dobili pregled glavnih niti kojima su medjusobno povezane sve banke te grupe, treba razlikovati "učešće" prvog, drugog i trećeg stepena ili, što je jedno te isto, zavisnost (manjih banaka od "Nemačke banke") prvog, drugog i trećeg stepena. Dobija se ova slika.⁽²⁴⁾

U 8 banaka "prvog stepena zavisnosti", koje su "Nemačkoj banci" potčinjene "od vremena do vremena", ulaze tri inostrane banke: jedna austrijska (bečko "Bankarsko društvo" – Bank Verien), i dve ruske ("Sibirska trgovačka banka" i "Ruska banka za spoljnu trgovinu"). U grupu "Nemačke banke" ulazi neposredno i posredno, potpuno i delimično, 87 banaka, a ukupna suma kapitala, njenog i tudjeg, kojim raspolaže ta grupa ceni se na 2-3 milijarde maraka.

Jasno je da je banka, koja stoji na čelu takve grupe, i koja sklapa sporazume s pola tuceta drugih, ne mnogo valjanih banaka, zbog naročito velikih i povoljnih finansijskih operacija, kao što su državni zajmovi, već izrasla iz uloge posrednika i pretvorila se u savez šačice monopolista.

Kako se brzo, naročito krajem XIX i početkom XX veka, vršila koncentracija bankarstva u Nemačkoj, vidi se iz sledećih Riserovih podataka koje donosimo u skarćenom obliku.

Šest krupnih berlinskih banaka

Vidimo kako brzo izrasta gusta mreža kanala koji prekrivaju celu zemlju, centralizuju sve kapitale i novčane prihode, pretvaraju hiljade i hiljade raštrkanih gazdinstava u jedno opšte-nacionalno kapitalističko a zatim i svetsko-kapitalističko gazdinstvo. Ona "decentralizacija" o kojoj je govorio u gore navedenom citatu Šulce-Gevernic, u ime buržoaske političke ekonomije našeg vremena, ustvari se sastoji u tome, da se jednome centru potčinjava sve veći i veći broj privrednih jedinica koje su ranije bile relativno "samostalne" ili, tačnije, lokalno (mesno) ograničene. Ustvari je to, dakle, - centralizacija, pojačanje uloge, značaja, moći monopolističkih giganata.

U starijim kapitalističkim zemljama još je gušća ta "bankarska mreža". U Engleskoj i Irskoj godine 1910 broj podružnica svih banaka cenio se na 7.151. Četiri krupne banke imale su svaka preko 400 podružnica (od 447 do 689), zatim još četiri preko 200 i 11 preko 100.

U Francuskoj su tri najkrupnije banke: "Credit Lyonnais", "Comptoir National" i "Societe Generale" na sledeći način razvijale svoje operacije i mrežu svojih podružnica:⁽²⁵⁾

Za karakteristiku "veza" savremene krupne banke, Riser navodi podatke o broju pisama, koje je poslalo i primilo "Diskontno društvo" ("Diskonto Gesellscaft"), jedna od najvećih banaka u Nemačkoj i u celom svetu (njen kapital godine 1914 dostigao je 300 miliona maraka):

Broj pisama

U pariskoj velikoj banci "Lionski kredit" broj računa povećao se od 25.535 godine 1875 na 633.539 godine 1912.⁽²⁶⁾

Ovi jednostavni brojevi pokazuju, očiglednije nego druga umovanja, kako se koncentracijom kapitala i porastom bankarskog prometa iz temelja menja značaj banaka. Od raštrkanih kapitalista stvara se jedan kolektivni kapitalist. Vodeći tekuće račune za nekoliko kapitalista, izgleda kao da banka vrši čisto tehničku, isključivo odredjenu operaciju. A kada ta operacija izraste do gigantskih razmera, onda se pokazuje da šačica monopolista potčinjava sebi trgovačko-industriske operacije čitavog kapitalističkog društva. Preko bankarskih veza, preko tekućih računa i drugih finansiskih operacija, ta šačica monopolista dolazi u mogućnost da najpre tačno upoznaje stanje poslova kod pojedinih kapitalista, zatim da ih kontroliše, da na njih vrši uticaj pomoću proširivanja ili sužavanja, olakšavanja ili otežavanja kredita i najzad potpuno odredjuje njihovu sudbinu, odredjuje njihove dohotke, lišava ih kapitala ili im omogućuje da brzo i u ogromnim razmerima povećaju svoj kapital i t. sl.

Malo pre smo spomenuli kapital od 300 miliona maraka "Diskontnog društva" u Berlinu. To povećanje kapitala "Diskontnog društva" bilo je jedna od epizoda borbe za hegemoniju izmedju dveju najvećih berlinskih banaka – "Nemačke banke" i "Diskontnog društva".

Godine 1870 prva je bila još novajlija i raspolagala je sa svega 15 miliona kapitala, druga s 30 miliona. Godine 1908 prva je imala 200 miliona kapitala, druga 170 miliona. Godine 1914 prva je povećala kapital na 250 miliona, druga, putem spajanja s prvorazrednom velikom bankom "Šafhauzenskom saveznom bankom", na 300 miliona. I razume se, ta borba za hegemoniju ide naporedo sa sve češćim i čvršćim "sporazumima" obeju banaka. Evo kakve zaključke taj tok razvitka nameće specijalistima za bankarske poslove, koji na ekonomska pitanja gledaju sa stanovišta koje nikako ne izlazi iz obzira jaumerenijeg i najstrožeg buržoaskog reformatorstva.

"Ostale će banke poći istim putem, - pisao je nemački časopis "Banka" povodom povećanja kapitala "Diskontnog društva" na 300 miliona, - i od 300 ljudi koji danas ekonomski vladaju Nemačkom, ostaće ih vremenom 50, 52, ili još manje. Ne može se očekivati da će se najnoviji pokret za koncentracijom ograničiti samo na bankarstvo. Tesne veze izmedju pojedinih banaka prirodno dovode i do zbliženja izmedju sindikata industrijalaca kojima su te banke pokroviteljice. Jednog lepog dana ćemo se probuditi i pred našim zaprepašćenim pogledom pokazaće se samo trustovi; pred nama će se ukazati potreba da se privatni monopoli zamene državnim monopolom. I u samoj stvari, mi nemamo radi čega sebe da prekorevamo, osim zbog toga što smo pustili da razvoj stvari ide svojim tokom, koji je akcija malo ubrzala".⁽²⁷⁾

Evo primera nemoćnog koprcanja buržoaske publicistike, od koje se buržoaska nauka razlikuje samo u tome što je neiskrenija i što nastoji da zabašuri suštinu stvari, da sakriju šumu drvećem. "Zaprepašćivati se" pred posledicama koncentracije, "koriti" vladu kapitalističke Nemačke ili kapitalističko društvo ("mi"), bojati se da se uvodjenjem akcija ne ubrza koncentracija, kao što se jedan nemački specijalista za "kartele", Čirški, boji američkih trustova i "pretpostavlja" im nemačke kartele, jer oni tobože ne mogu "da tako prekomerno ubrzavaju tehnički i ekonomski napredak kao trustovi",⁽²⁸⁾ – zar to nije nemoćno koprcanje?

Medjutim, činjenice ostaju činjenice. U Nemačkoj ne postoje trustovi, nego "samo" karteli, ali njima upravlja manje od 300 kapitalističkih magnata. I njihov se broj stalno smanjuje. U svakom slučaju, u svim kapitalističkim zemljama, uz svu raznolikost bankarskog zakonodavstva, banke mnogostruko pojačavaju i ubrzavaju proces koncentracije kapitala i stvaranja monopola.

"U društvenom merilu banke daju oblik, ali samo oblik opšteg knjigovodstva i opšte podele sredstava proizvodnje", - pisao je Marks pre pola veka u "Kapitalu" (knjiga III, deo II, str. 655). Podaci koje smo naveli o porastu bankovnog kapitala, o povećanju broja poslovnica i podružnica, najkrupnijih banaka, broja njihovih računa i dr., konkretno nam pokazuju to "opšte knjigovodstvo" cele klase kapitalista, i ne samo kapitalista, jer banke skupljaju, makar za neko vreme, svakojake novčane prihode i sitnih vlasnika i nameštenika i neznatnog sloja radnika. "Opšta podela sredstava proizvodnje" – eto šta, s formalne strane, izrasta iz savremenih banaka, koje – nekih 3 do 6 najvećih banaka Francuske, 6 do 8 u Nemačkoj – raspolažu milijardama i milijardama. Ali po svom sadržaju, ta podela sredstava proizvodnje nikako nije "opšta", nego privatna, to jest ona je prilagodjena interesima krupnoga – i u prvom redu najkrupnijeg, monopolističkog – kapitala, koji deluje u takvim prilikama u kojima masa stanovništva živi upola gladujući, u kojima ceo razvoj poljoprivrede beznadno zaostaje za razvojem industrije, au industriji "teška industrija" ubire danak od svih ostalih grana industrije. U pogledu podruštvljavanja kapitalističke privrede, bankama počinju da konkurišu štedionice i poštanske štedionice, koje su više "decentralizovane", tj. zahvataju u krug svoga uticaja veći broj mesta, veći broj zabačenih naselja, šire krugove stanovništva. Evo podataka koje je sabrala američka komisija o naporednom razvitku bankovnih i štedioničnih uloga:⁽²⁹⁾

Ulozi u milijardama maraka

Pošto plaćaju 4 i 4 ¼ na uloge, štedionice su prinudjene da traže "unosno" plasiranje svoga kapitala, upuštaju se u menične, hipotekarne i druge operacije. "Sve se više brišu" granice izmedju banaka i štedionica. Trgovačke komore, na primer u Bohumu, u Erfurtu, traže da se "zabrani" štedionicama da vrše "čisto"-bankarske operacije kao što je diskontiranje menica, traže ograničenje bankarske delatnosti poštanskih štedionica.⁽³⁰⁾ Bankarski asovi kao da se boje da im se državni monopol ne prikrade s neočekivane strane. Ali, razume se, taj strah ne prelazi granice konkurencije, da tako kažemo, dvaju šefova koji sede u jednoj kancelariji. Jer, s jedne strane, milijardama kapitala štedionica ustvari i na kraju krajeva raspolažu ti isti magnati bankovnog kapitala, a s druge strane, državni monopol u kapitalističkom društvu samo je sredstvo za povećanje i osiguranje dohodaka milionera ove ili one industrijske grane, koji se nalaze pred bankrotstvom.

Zamena staroga kapitalizma, u kome vlada slobodna konkurencija, novim kapitalizmom, u kome vlada monopol, ogleda se medju ostalim i u tome što opada značaj berze.

"Berza je, - piše časopis "Banka", - odavno prestala da bude preko potreban posrednik prometa kao što je bila ranije, kada banke još nisu mogle da medju svoju klijentelu plasiraju veći deo emitovanih vrednosnih papira."⁽³¹⁾

"Svaka je banka berza" – ta savremena krilatica sadrži u sebi utoliko više istine ukoliko je banka veća, ukoliko u bankarstvu koncentracija postiže veće uspehe.⁽³²⁾ "Ako je pre 70-ih godina, berza sa svojim mladićkim ekscesima" ("fina" aluzija na berzanski krah 1873 godine, na osnivačke skandale i dr.), "otvarala epohu industrijalizacije Nemačke, to u sadašnje vreme banke i industrija mogu i "same izići na kraj". Vladavina naših krupnih banaka nad berzom… nije ništa drugo nego izraz potpuno organizovane nemačke industrijske države. Ako se nataj način sužava područje ekonomskih zakona koji deluju automatski i neobično proširuje područje svesnog regulisanja preko banaka, to se u vezi s time gigantski povećava i ekonomska odgovornost nekoliko rukovodećih osoba", - tako piše nemački profesor Šulce-Gevernic,⁽²³⁾ apologet nemačkog imperijalizma, autoritet za imperijaliste svih zemalja, nastojeći da zabašuri jednu "sitnicu", naime, da se to svesno regulisanje preko banaka sastoji u pljačkanju publike od strane šačice "potpuno organizovanih monopolista". Zadatak buržoaskog profesora nije u tome da otkrije sav mehanizam, da raskrinka mahinacije bankarskih monopolista, nego da ih ulepšava.

Isto tako i Riser, još autoritativniji ekonomista i bankarski "praktičar", prelazi praznim frazama preko činjenica koje je nemogućno poricati: "berza sve više gubi svojstvo, bezuslovno potrebno za celu privredu i za promet vrednosnih papira, da bude ne samo tačno merilo, nego i skoro automatski regulator ekonomskih kretanja koja se stiču u njoj".⁽³³⁾

Drugim rečima: stari kapitalizam, kapitalizam slobodne konkurencije, zajedno sa svojim bezuslovno potrebnim regulatorom, berzom, odlazi u prošlost. Na njegovo mesto došao je novi kapitalizam, koji na sebi nosi jasne crte nečega prelaznog, nekakve smese slobodne konkurencije i monopola. Prirodno se nameće pitanje, u šta "prelazi" taj najnoviji kapitalizam, ali buržoaski naučnici boje se da postave to pitanje.

"Pre trideset godina su preduzimači, medju kojima je postojala slobodna konkurencija, vršili 9/10 onog ekonomskog rada koji ne spada u područje fizičkog rada "radnika". U sadašnje vreme činovnici vrše 9/10 toga ekonomskog umnog rada. Bankarstvo stoji na čelu toga razvoja".⁽³⁴⁾ Ovo priznanje Šulce-Gevernica i opet dodiruje pitanje, u šta prelazi najnoviji kapitalizam, kapitalizam u svome imperijalističkom stadiju…

Medju ono malo banaka, koje se usled procesa koncentracije nalaze na čelu čitave kapitalističke privrede, prirodno je da se sve više pojavljuje i sve više jača tendencija prema monopolističkom sporazumu, prema trustu banaka. U Americi ne devet nego dve najveće banke milionera Rokfelera i Morgana vladaju nad kapitalom od 11 milijardi maraka.(23) Kad je u Nemačkoj, kako smo spomenuli, "Diskontno društvo" progutalo "Šaufhauzensku saveznu banku", to je izazvalo sledeću ocenu od "Frankfurtskih novina", organa berzanskih interesa:

"Što više napreduje koncentracija banaka, to se više sužava onaj krug ustanova, na koje se uopšte možemo obratiti za kredit, zbog čega se pojačava zavisnost krupne industrije od malog broja bankarskih grupa. Uz tesnu vezu izmedju industrije i sveta finansijera, sužena je sloboda kretanja industrijskih društava kojima je potreban bankovni kapital. Stoga krupna industrija s pomešanim osećanjima gleda na sve veće trustovanje (ujedinjavanje ili pretvaranje u trustove); ustvari, već su se nekoliko puta mogli primetiti začeci izvesnih sporazuma izmedju pojedinih koncerna velikih banaka, sporazuma koji se svode na ograničavanje konkurencije".⁽³⁵⁾

Opet i opet je u razvitku bankarskog posla poslednja reč – monopol.

Što se tiče tesne veze izmedju banaka i industrije, to se upravo u toj oblasti skoro najočevidnije pokazuje uloga banaka. Kad banka eskontira menice nekog preduzimača, otvara mu tekući račun i t. sl., onda te operacije, uzeta svaka za sebe, ni za jotu ne umanjuju samostalnost toga preduzimača i banka ne prelazi granice skromne uloge posrednika. Ali ako te operacije postaju češće i stalnije, ako banka u svojim rukama "skuplja" ogromne kapitale, ako otvaranje računa nekom preduzeću omogućuje banci – a tako i biva – da se sve podrobnije i potpunije upoznaje s ekonomskim položajem svoga klijenta, onda se kao rezultat dobija, da se industrijski kapitalista nalazi u sve potpunijoj zavisnosti od banke.

Zajedno s time razvija se, da tako kažemo, personalna unija banaka i najkrupnijih industrijskih i trgovačkih preduzeća, spajanje jednih i drugih pomoću posedovanja akcija, pomoću toga što direktori banaka postaju članovi nadzornih veća (ili uprava) trgovačko-industrijskih preduzeća i obrnuto. Nemački ekonomista Jajdels skupio je najpodrobnije podatke o tom obliku koncentracije kapitala i preduzeća. Šest najvećih berlinskih banaka bilo je preko svojih direktora zastupljeno u 344 industrijska društva i preko svojih članova upravnog odbora u 407, ukupno u 751 društvu. U 289 društava oni su imali bilo po dva člana nadzornog veća, bilo mesta pretsednika. Medju tim trgovačko-industrijskim društvima susrećemo najraznovrsnije grane industrije – i osiguranje, i prometna sredstva, i restorane, i pozorišta, i umetničku industriju i dr. S druge strane, u nadzornim odborima istih šest banaka (godine 1910) bio je 51 najkrupniji industrijalac, medju njima direktor firme Krup, direktor ogromnog parobrodarskog društva "Hapag" (Hamburg – Amerika) itd., i t. sl. Svaka od tih šest banaka sudelovala je od 1895 do 1910 u emisiji akcija i obligacija mnogih stotina industrijskih preduzeća, i to: od 281 do 419.⁽³⁶⁾

"Personalnu uniju" banaka i industrije dopunjuje "personalna unija" i jednih i drugih društava s vladom. "Mesta članova nadzornih odbora, - piše Jajdels, - dobrovoljno se daju osobama sa zvučnim imenima, a takodje i bivšim državnim činovnicima koji mogu pribaviti mnogo olakšica (!!) u odnosima s vlastima"… "U nadzornim odborima velikih banaka obično se susrećemo s članovima parlamenta ili s članovima berlinskog gradskog veća".

Izgradnja i razgradjivanje, ako se tako može kazati, krupno-kapitalističkog monopola vrši se, prema tome, punom parom i svim "prirodnim" i "natprirodnim" sredstvima. Provodi se sistematski izvesna podela rada izmedju nekoliko stotina finansijskih kraljeva savremenog kapitalističkog društva:

"Naporedo s tim što se proširuje područje delatnosti pojedinih krupnih industrijalaca" (koji stupaju u uprave banaka i t. sl.) "i time što se provincijalnim direktorima banaka prepušta isključivo jedan odredjeni industrijski okrug, razvija se izvesna specijalizacija medju upravljačima velikih banaka. Takve se specijalizacija može zamisliti uopšte samo kod velikog opsega čitavog bankarskog preduzeća i osobito njegovih industrijskih veza. Ta se podela rada kreće u dva pravca: s jedne strane, odnosi s industrijom poveravaju se jednom od direktora, kao njegov specijalni posao; s druge strane, svaki direktor uzima na sebe nadzor nad pojedinim preduzećima ili grupama preduzeća, medjusobno bliskim po struci ili po interesima"… (Kapitalizam je već dorastao do toga da organizovano nadzirava pojedina preduzeća)… "Jedan se bavi specijalno nemačkom industrijom, ili katkad samo zapadno-nemačkom" (zapadna Nemačka je najindustriskiji deo Nemačke), "drugi odnosima prema inostranim valutama i industrijama, informacijama o ličnosti industrijalaca i sl., berzanskim poslovima itd. Osim toga, svaki od direktora često dobija u svoj delokrug neki odredjeni kraj ili odredjenu industrijski granu; jedan radi uglavnom u nadzornim odborima električnih društava, drugi u hemijskim fabrikama, pivarama ili fabrikama šećera, treći u nekoliko izolovanih preduzeća, a uz to još u nadzornom odboru osiguravajućih društava… Jednom reči, nesumljivo je da se kod velikih banaka, prema porastu opsega i raznolikosti njihovih operacija, stvara sve veća podala rada izmedju upravljača, sa ciljem i rezultatom, da bi se oni unekoliko uzdigli, da tako kažemo, iznad bankarskih poslova, da bi bili sposobniji za rasudjivanje, da bi bolje shvatali smisao opštih pitanja industrije i specijalnih pitanja pojedinih industrijskih grana, da bi se spremili za delatnost na području uticaja koji vrši banka u industrijskoj sferi. Taj bankarski sistem dopunjuje se nastojanjem da se u nadzorna veća izaberu ljudi koji su dobro upoznati s industrijom, preduzimači, bivši državni činovnici, osobito oni koji su služili kod željeznica, rudarstva, itd.".⁽³⁷⁾

Sa sličnim ustanovama, samo u malo drukčijem obliku, srećemo se kod francuskog bankarstva. Na primer, jedna od tri najveće banke, "Lionski kredit", organizovala je kod sebe naročit "Odeljak za skupljanje finansiskih informacija", (Service des etudes financieres). U njemu je stalno zaposleno više od 50 ljudi, inžinjera, statističara, ekonomista, pravnika i sl. Na njega se troši od 6 do 7 stotina hiljada franaka godišnje. Taj je odeljak opet podeljen u 8 otseka: u jednom se skupljaju informacije specijalno o industriskim preduzećima, u drugome se proučava opšta statistika, u trećem – željeznička i parobrodarska društva, u četvrtom – fondovi, u petom – finasiski izveštaji itd.⁽³⁸⁾

Dolazi, s jedne strane, do sve većeg stapanja, ili – kako se zgodno izrazio N. I. Buharin – srašćivanja bankovnog i industriskog kapitala, a, s druge strane, banke preraštaju u ustanove koje su zaista "univerzalnog karaktera". Smatramo da je ovde potrebno tačno navesti šta o tome pitanju kaže Jajdels, pisac koji je tu stvar najbolje proučio:

"Kao rezultat promatranja industriskih veza u njihovoj celini, dobijamo univerzalni karakter finansiskih ustanova koje rade sa industrijom. Suprotno drugim oblicima banaka, suprotno zahtevima koji se katkad postavljaju u literaturi – da se banke moraju specijalizirati na odredjena područja poslova ili industriskih grana, da ne bi izgubile tle pod nogama, - velike banke nastoje da dodju do veza što je moguće raznolikijih u pogledu mesta i vrste proizvodnje, trude se da otstrane one neravnomernosti u podeli kapitala medju pojedine krajeve ili grane industrije, koje se objašnjavaju istorijom pojedinih preduzeća". "Jedna je tendencija u tome da se veza s industrijom učini opštom pojavom; druga – u tome da bi se učinila da postane čvršćom i intenzivnijom; obe su ostvarene kod šest velikih banaka nepotpuno, ali već u velikoj meri i u jednakom stepenu".

Često se iz trgovačko-industrijskih krugova čuju pritužbe na "terorizam" banaka. I nije ni čudo što se takve pritužbe čuju, jer velike banke "komanduju", kao što se vidi iz sledećeg primera. 19 novembra 1901 godine jedna od takozvenih berlinskih d banaka (imena četiri najvećih banaka počinju slovom d) obratila se upravi severo-zapadno-srednjenemačkog cementnog sindikata ovim pismom: "Iz saopštenja, koje ste objavili 18 tekućeg meseca u tim i tim novinama, očito je da moramo smatrati mogućnim da će na glavnoj skupštini vašeg sindikata, koja se ima sastati 30 ovog meseca, biti prihvaćeni zaključci koji bi u vašem preduzeću mogli dovesti do promena, za nas neprihvatljivih. Zbog toga prinudjeni smo, na našu najveću žalost, da vam uskratimo onaj kredit kojim ste se dosad koristili… Ali, ako na toj glavnoj skupštini ne budu prihvaćeni za nas neprihvatljivi zaključci i ako nam u tome smislu budu date odgovarajuće garantije u pogledu budućnosti, pripravni smo da s vama stupimo u pregovore zbog otvaranja novog kredita".⁽³⁹⁾

To su u suštini one iste žalbe sitnog kapitala na ugnjetavanje od strane krupnog, samo što je ovde u red "sitnih" zapao ceo sindikat! Stara borba izmedju sitnog i krupnog kapitala ponavlja se na novom, neuporedivo višem stepenu razvitka. Razumljivo je da preduzeća velikih banaka sa milijardama kapitala mogu pomeriti tehnički napredak takvim sredstvima, koja se ne mogu ni srvanati s predjašnjim. Banke osnivaju, na primer, naročita društva za mehanička istraživanja i rezultatima tih istraživanja koriste se, naravno, samo "prijateljska" industriska preduzeća. Ovamo spada "Društvo za proučavanje pitanja električnih željeznica", "Centralni ured za znanstveno-tehnička istraživanja" i sl.

Ni sami upravljači velikih banaka ne mogu a da ne vide da se stvaraju već i novi uslovi narodne privrede, ali tu su oni bespomoćni.

"Ko je u toku poslednjih godina, - piše Jajdels, - promatrao kako se menjaju direktori i članovi nadzornih veća velikih banaka, morao je zapaziti, kako vlast postepeno prelazi u ruke osoba koje smatraju da je neophodna i sve važnija zadaća velikih banaka da se aktivno mešaju u opšti razvitak industrije, kod čega izmedju starih i novih direktora banaka dolazi do razmimoilaženja na poslovnoj, a često i na ličnoj, osnovi. Radi se u bitnosti o tome, da li banke, kao kreditne ustanove, ne trpe štetu od toga mešanja banaka u proces industriske proizvodnje, da li one ne žrtvuju solidne principe i sigurnu dobit toj delatnosti, koja nema ništa zajedničkog s posredovanjem u pribavljanju kredita i koja banku dovodi na takvo područje, gde je ona još više nego pre podvrgnuta slepoj vladavini industriske konjukture. Tako govore mnogi stari upravljači banaka, a većina mladih smatra aktivno mešanje u pitanjima indsutrije isto takvom nužnošću kakva je i ona koja je zajedno sa savremenom krupnom industrijom dala život i velikim bankama i najnovijim industrisko-bankarskim preduzećima. Obe se strane slažu samo u tome da za novu delatnost krupnih banaka ne postoje ni čvrsti principi, ni konkretni ciljevi".⁽⁴⁰⁾

Stari kapitalizam je preživeo. Novi se javlja kao prelaz u nešto. "Naći čvrste principe i konkretan cilj", da bi se došlo do "izmirenja" monopola i slobodne konkurencije, razume se da je beznadan posao. Priznanje praktičara zvuči sasvim drukčije nego službeno veličanje lepota "organizovanog" kapitalizma od strane njegovih apologeta kao što su Šulce-Gevernic, Lifman i tome slični "teoretičari".

U koje baš vreme pada konačno uspostavljanje "nove delatnosti" krupnih banaka? Na to pitanje nalazimo dosta tačan odgovor odgovor kod Jajdelsa:

"Veza industriskih preduzeća s njihovim novim sadržajem, novim oblicima, novim organima, to jest: krupnih banaka, koje su organizovane istodobno i centralistički i decentralistički, teško da, kao karakteristična pojava narodne privrede, nastaju ranije od 1890-tih godina; u izvesnom smislu ta se početna tačka može čak pomaći do 1897 godine, kad su izvršena velika "stapanja" preduzeća, koja prvi put uvode novi oblik decentralizovane organizacije, da bi se tako prilagodila industriskoj politici banaka. Ta početna tačka mogla bi se pomeriti čak i na kasniji rok, jer je tek kriza od 1900 godine gigantski ubrzala proces koncentracije u industriji i u bankarstvu, učvrstila taj proces, prvi put pretvorila odnose s industrijom u pravi monopol krupnih banaka, učinila te odnose znatno tešnjim i intenzivnijim".⁽⁴¹⁾

Dakle, XX vek – to je prekretnica od staroga kapitalizma ka novome. Od vladavine kapitala uopšte ka vladavini finansiskog kapitala.

Sledeće poglavlje

Vladimir Ilič Lenjin internet arhiva